DSC_1988

09.06.2017.

ОТАЦ АВАКУМ И ПСКОВСКИ ОПУНОМОЋЕНИК

Једног лета један од печорских стараца, чувар монах Авакум, објави у трпезарији, после вечерњих молитви, да у манастир више неће пуштати неправославне. Доста је било! Манастиром се шећкају час нафракане дамице-туристкиње под руку с мушкарцима-безбожницима, од којих на километар базди на дуван, час комунисти и баптисти, час новопечени екуменисти, час муслимани заједно с некрстима-Чивутима. Време је да се томе стане на крај!
Братија није обратила пажњу на старчево гунђање, али га је неко ипак упитао:
– А како ћеш знати улази ли православац или не?
Авакум се озбиљно замисли. Накратко.
– Ко буде знао Символ вере, тог ћу пустити! А ако не зна, нека шета напољу, нема у манастиру шта да тражи!
Сви су се насмејали његовим речима и заборавили на то. Међутим, следећег јутра, док су монаси одлазили на своја послушања, изненађени приметише да је обитељ необично празна. Шетају манастиром и крсте се пред црквама благочестиви ходочасници, познате бакице долазе по благослов. Путници са својим завежљајима одмарају се после литургије. Јуродиви трчи око бунара. А оне уобичајене досадне гомиле туриста некуд су нестале. Ма, права Света Русија! Мора бити да то отац Авакум лудује, држи реч.
Тако је и било. Од раног јутра, како је ступио на дежурство крај Свете капије, отац Авакум је од сваког посетиоца тражио да изговори никејско-цариградски Символ вере, који су саставили оци прва два васељенска сабора, у IV веку. Рачуница је била генијално проста: сваки цркви близак православац зна овај текст напамет.
Од пола шест до десет ујутру нико од посетилаца манастира није имао проблема са Символом вере. Али после десет из Пскова је пристигао први аутобус с туристима. Нико од совјетских туриста није, наравно, могао да прође Авакумов тест. Сви су они могли само да псују и прете стојећи испред затворене капије. За старог војника оца Авакума, који је крај рата дочекао у околини Будимпеште, те су претње биле више него смешне.
Стиже још један аутобус. За њим још један, са страним туристима… До поднева је пред капијом обитељи стајала већ огромна наелектрисана гомила. И то је кроз прозор своје црне „волге“ гледао главни псковски надзорник свеколиког црквеног живота, који је био дошао на ручак у манастир, код оца настојатеља, опуномоћеник за питања верских заједница Псковске области Николај Александрович Јудин.
У манастиру су се сви трудили да презиме опуномоћеника изговоре као „Јудин“. Није то било зато што је овај опуномоћеник био гори од других. Једноставно, сваки надзорник црквеног живота представљао је симбол тлачења Цркве споља. Истине ради, Николај Александрович био је прилично добродушан човек, који већ много година ради у органима али се није острвио од обиља моћи. Па ипак, био је стварни газда и господар судбина свих свештенослужитеља што су потпадали под његову надлежност. Свакоме је свештенику могао, по сопственом нахођењу, одузети такозвану „регистрацију и тај више не би имао права да служи у храму. И то је најмање што је могло да му се догоди. Немилост опуномоћеника могла се по свештеника врло лако завршити репертоаром свих оних непријатности које је проверени кадар КГБ-а могао да обезбеди ономе за кога је проценио да је опасан за совјетски систем. Због тога су се све старешине храмова, да не говоримо о обичним свештеницима, у опуномоћеников кабинет јављале на цигли његов миг.
Сви осим настојатеља архимандрита Гаврила. Он је био једини коме је Јудин сам долазио уколико би се указала потреба за решавањем каквог проблема. Што ли је то тако било? Мислим да је старешина манастира успео да се тако постави. Сем тога, отац Гаврило био је јак и независан настојатељ. И веома чврст: кад би штогод наумио, увек би и истерао.
Истина, неки су јетко претпостављали да опуномоћеник Јудин сам одлази у манастир „на разговор“ јер је настојатељ старији по чину. Били су то, ипак, само зли језици иако је сасвим разумљиво да су у та времена старешине манастира и храмова морале одржавати односе с представницима државне власти.
Када је опазио очигледан неред у свом „дворишту“, Николај Александрович Јудин одмах је изишао из кола. Брзо је схватио о чему је реч, одлучно се кроз масу пробио до капије и ту из све снаге песницом почео да удара по старинским, гвожђем окованим храстовим даскама.
– Ко је тамо?! Хајде, сместа отварај!
– Изговори Символ вере! – зачу се с друге стране капије претећи глас монаха Авакума.
– Шта?! – опуномоћеник није веровао сопственим ушима. – Какав, бре, Символ вере? Отварај, кад ти кажем!
– Изговори Символ вере! – исто онако непомирљиво допре с друге стране.
Николај Александрович изгуби дах од негодовања:
– Ма ко си, бре, ти? Шта ти себи допушташ? Ја сам, опуномоћеник! Ја сам, Јудин! Из ових стопа отварај или ћеш горко зажалити!!!
– Изговори Символ вере!
Овај узвишени дијалог трајао је десетак
минута.
Најзад, пошто је погледао на сат, опуномоћеник попусти:
– Отвори, молим те! Већ читавих четврт сата касним код вашег старешине. Можеш ли да замислиш како ће сад да ме дочека?
С друге стране капије завладала је тишина. Изгледа да је отац Авакум живо замислио шта овог несрећника чека.
– Да, нећеш се добро провести… – уздахну с разумевањем. Али одмах опет неумољиво затражи. – Изговори Символ вере!
– Ма не знам ја тај ваш Символ! – завапи опуномоћеник. – Шта ли ти је сад па то?
Отац Авакум поново се дубоко замисли и напокон одлучи:
– Добро, нека ти буде. Понављај за мном.
С друге стране капије зачуше се древне величанствене речи никејско-цариградског Символа вере.
– „Вјерују! – поче Авакум.
– „Вјерују… – унезверено се осврћући према туристима процеди опуномоћеник.
– „Во јединаго Бога Отца!…“ – свечано настави Авакум.
– „Во јединаго Бога Отца… понови Јудин, помирен са судбином.
– „Вседержитеља!
– „Вседержитеља…“
– „Творца небу и земљи!“
– „Творца… небу и земљи…“
Пошто је опуномоћеник Савета за послове верских заједница Псковске области јавно посведочио последњи догмат која је садржан у великој молитви: „Чају воскресенија мертвих и жизни будушчаго вјека. Амин“, капија се одшкрину и чиновника пропусти у манастирско двориште.
Ошинувши погледом свог инквизитора и опсовавши кроза зубе, опуномоћеник пожури према настојатељском двору, где га је узбуркана духа дочекао отац настојатељ.
– Шта је то, Николаје Александровичу, ви помислили што да мало не закасните? Чекам вас већ пола сата! – незадовољно прекори он госта.
– Оставите се ви мене! – насрну опуномоћеник. – Код вас је овде луда кућа! Ставили сте душевног болесника на капију. Никог не пушта, од свих тражи да очитају неки Символ вере! А тамо испред на тргу стоје аутобуси, туристи! Странци!!! Можете ли да замислите какав се то сад скандал спрема?
На то се и старешина забрину. Без одлагања посла оца економа да види о чему је реч и заведе ред, а да му Авакума из истих стопа доведе у кабинет како би се с њиме обрачунао.
Када је Авакум ушао у одају за ручавање, опуномоћеник је, захваљујући старању оца настојатеља, као и обилним јелима и француском коњаку, био делимично умирен.
Угледавши чувара, отац настојатељ се љутито придиже из фотеље.
– Шта си то направио?! Без благослова, самовољно уводиш неки свој ред у манастир?!
Е, самовоља јесте заиста тежак грех за монаха. Отац настојатељ био је потпуно у праву. И Авакум је у тренутку постао свестан тога свог греха. Одлучно је закорачио према столу и бацио се пред ноге оца Гаврила.
– Крив сам! Опрости, оче настојатељу!
– Губи се напоље, самовољниче један! – загрме настојатељ над њим и чак га одгурну чизмом.
Опуномоћеник је осветнички ликовао. Када је он отишао, настојатељ поново затражи да му се доведе Авакум. А Авакум, како закорачи унутра, баци се настојатељу пред ноге.
Отац настојатељ га, међутим, уопште није звао да му чита буквицу:
– Нека, свака ти част! Ево, узми ово! – добродушно ће отац Гаврило и тутну Авакуму боцу „наполеона“.
Те вечери Авакум и још неколико старијих монаха, некадашњих војника, са задовољством окусише знаменити настојатељски коњак.