IMG_4553

21.12.2016.

Пјесма пустињских гора архимандрит Рафаил Карелин

За путника који се у горама задеси  спрољећа или почетком љета, то је најопасније вријеме. Сијање мајског сунца отапа леднике на висинама које скривају облаци. И пресахла корита ријека и потока испуњавају се брзим водним бујицама, које са хуком јуре кланцем, попут јахача који сустижу један другога. Пут у подножју кланца послије прољећних киша неријетко постаје замка за путнике.

Прво се у даљини  чује нејасна, нарастајућа бука, као када се пијесак просипа и удара по жељезном крову. То је први знак опасности. Чини се да небо тамни, као да су се сјенке згуснуле над клисуром. Вјетар дува јаче, снажније. Својом силином, која је налик на клокотање и вику јата врана, упозорава на опасност. У кланцу се изненада осјећа оштра, језива хладноћа. Бука се појачава и прелази у грмљавину. Ријека тече све брже. Носи туцаник, па шљунак и гране дрвећа. Таласи се разбијају о камење и избочине стијена. Јуре наниже са пјеном која куља. Чини се да вода клокоће и кипи као у огромном котлу. Поток који се јуче једва примјећивао како цури између камења, претвара се у широку бујицу која све више расте. Личи на непријатељску војску која се пење уза степенице и наваљује на зидове тврђаве, а затим разбивши врата продире унутра и уништава све пред собом.

Сада вода носи огромне облутке и дрвеће ишчупано из коријена. Ако путник не успије да се попне на горску стрмину, погибија му је неизбјежна. Ни један пливач не може се одупријети наглој бујици планинске ријеке у вријеме прољећне поплаве.

Опасне су с прољећа шумске стазице на којима је израсла густа, висока трава. Тада се змије, пробуђене из зимског сна скривају у трави и испод коријења. Змија обично не напада човјека, али ако је случајно згази, њени отровни зуби заривају му се у тијело као клинови. Зато пустињаци, одлазећи спрољећа у шуму, обувају дубоке чизме од тврде коже. Око појаса везују дугачко уже да би његово шуштање у трави упозорило змију да се приближава човјек. Ако их пут води кроз шипражје, пустињаци носе са собом дугу мотку. Као што слијепи штапом провјерава пут, тако они  мотком провјеравају сваки корак, да нема у шипражју змија које су у то доба године нарочито отровне и опасне.

Прије него што сједе на камен, уморни путник мора да прегледа да ли се испод њега грије нека змија пробуђена из зимског сна и има ли у близини њених рупа. Ловци постављају замке да би уловили звијери, а змија сама   може постати замка за путника.

У прољеће пустиња се покрива цвјетним тепихом. Особито су ми се свидјели макови. Они расту на нагибима брежуљака, тамо гдје је мало дрвећа. Њихове црноцрвене латице изгледају као пламичци који горе међу угљевљем. Те боје ме подсјећају на древну монашку схиму, на којој су  на тамној основи извезена тамноцрвеном бојом свештена изображења и ријечи.

Дању пустињом одлијеже птичије појање. Долетјевши са југа кући, птице радосно поздрављају и родне шуме и једна другу. Није лако у прољеће посјећивати пустињу. Чак и сами пустињаци тада више воле да окопавају баште и граде келије.

На неким мјестима се земља након отапања сњегова и прољећних киша претвара у растопљено блато. Јаруге, пуне воде, пресијецају пут и човјеку се чини да иде по блатној трескавици.

Љети пустињаци иду да беру јагоде. Печурке беру они који умију. У пустињи нема загушљиве љетње жеге од које страдају житељи равница и приморског појаса. Крошње дрвећа изгледају као огромне шатре. Под њима је чак и у подне сјенка и хладовина. Шума љети изгледа чаробно, као из бајке. Такав мир се ријетко среће. У њему као да престаје вријеме и човјек не жели ни да мисли о томе да након предаха треба путовати. Овдје изгледа као да сати трају стољећима. Полумрак је и само понеки зрак, пробијајући се кроз лишће, на земљу баца свијетле мрље.

Љето непримјетно пролази. Пустиња мијења изглед. Јесен шуму и гору прекрива позлаћеним велом. Златасто и румено лишће у гомилама је попадало на земљу. Јесење сунце не пече, него грије као да милује лице. Тада боје пустиње блиједе и чине се дубљим. Изгледају некако тихе и њежне. У њима се огледа посебна  красота и њежна сјета због растанка.

Стиже зима. Горе прекривене снијегом изгледају као да су прекривене сиједим власима.

Зима је најљепше вријеме за тиховање и молитву. Зима је „пустиња у пустињи“. Особито зимска ноћ. Монаху пустињаку тада нико не куца на врата келије и не прекида му молитву и не одваја га, макар на кратко од Бога. Монах је радостан што нико неће нарушити његово слатко тиховање.

Ноћу уз сјај мјесечеве свјетлости, снијег изгледа као да је састављен од бијелих цвјетова посутих по земљи, а звијезде личе на свјетлуцаве санте на небу. Снијежни сметови прекрили су стазице и путеве. То је још једна преграда између свијета и пустиње.

Монах који види пред собом снијег, као бијелу колијевку, и горе прекривене маглом као да лице скривају маском, осјећа се најсрећнијим човјеком на свијету. За њега нема ништа љепше од снијега и гора. Осјећа се као дјетенце на рукама своје мајке – пустиње.

Зими када често падају кише и дувају вјетрови с мора, монах се добро осјећа у усамљеној келији. Кишне капи добују по крову његове колибе, као да поју отегнуту пјесму. Тај монотони звук кише који је за монаха дивна мелодија, слива се са његовом молитвом.

Чини му се да у млазевима кише ишчезава видљиви свијет, као у таласима потопа, и остаје само његова келија попут ковчега. И да никога и ничега више нема у овом свијету.

Превод: сестринство манастира Рустово

Рубрика: Аскетизм и монашество

АрхимандритРафаилКарелин