prirodne lepote 47

16.02.2016.

Прича о светој простоти неуког чобанина

Прича о светој простоти неуког чобанина

Старац неки који је живео у Тиваидској пустињи имађаше жељу да научи нешто  корисно и спасоносно по душу своју, а живљаше онде муж, дубоке старости, чувен по врлини. Исприча му он како је некада туда наишао неки пустињак, коме су многи и многи трчали на исповест. Поред осталих дође му један прости и безазлени човек, који је од детињства чувао овце по пустињи. Пустињак га испита до у ситнице и не нађе код њега никаквог греха. Онда му рече: „добро је, чедо!“ А прости овај човек ће рећи духовнику: „А шта да радим, оче, да бих ушао у рај?“ Духовник му одговори: „Правим путем оди, чедо, ако хоћеш да уђеш у рај.“ Прости човек, пак, овај, мислећи да он говори о обичном путу по земљи, удаљивши се од духовника нађе се на раскршћу двају путева, и окрене путем на десно, пошто је он био правији и као такав, како он мишљаше, водио у рај.

Ходећи тако без јела и пића стиже тако после три дана у један манастир. Кад стиже пред манастирска врата, упита га вратар откуда долази и куда иде. Чобанин му исприча све потанко о горе реченоме. Вратар, пак, не схвативши о како простом човеку се ради, помисли да је луд па га не хтеде пустити и хтеде га отерати. Ипак, за сваки случај, реши се да обавести игумана. Чувши то игуман заповеди да дођу пред њега. А кад чобанин дође, игуман га упита ко је и откуда је. Чувши исто оно што и вратар игуман схвати да га је сами Господ отуда довео и примивши га обуче га у анђелски образ, те му даде заповест да послужује у храму. Он је то и чинио са великим расположењем и радошћу.

Једнога дана кад игуман уђе у храм нађе га како уређује и саветоваше му да се што боље брине о храму да би добио награду од Бога и да би брзо стигао у рај. А он, направивши игуману метанију, рече му: „Хвала Ти, часни оче, који ми савјетујеш оно што је на спасење, него, молим те, реци ми, а ко је онај који тако високо горе стоји – показавши на распетога Христа – и не може да сиђе?“ А, игуман, видећи простоту његовог срца, рече му онако расејан: „А, овај што га видиш овде горе, био је црквењак пре него што си ти дошао,  и будући да се није много бринуо о храму, наредих да стоји онде. Зато пази да се и теби исто не деси!“ Чувши то овај прости човек ућута.

Увече, пак, узевши вечеру за себе од трпезара и ушавши у храм, мољаше Господа Исусa Христа говорећи: „Сиђи, брате, да једемо, јер већ трећи дан како ништа ниси јео ни пио.“ И, гле, чуда, Благи Господ, који борави у простим и безазленим, жељан његове простоте одговори: „Бојим се, брате, да то не сазна игуман, па због мене казни и тебе.“ А он рече: „Ама, сиђи и не бој се, јер сви спавају. Ако ли не сиђеш ни ја нећу јести.“  И учини му се тада како он сиђе и како јеђаше заједно са њим. То се дешавало сваки дан. Једне ноћи чуше споља, двојицу у храму како разговарају, и отворивши врата уђоше, али не нађоше никога изузев црквењака. Кад закуцаше на врата учини се овом врло простом човеку као да устаде његов пријатељ и узиђе на крст. На питање са ким је разговарао, он одрицаше да је било са ким говорио. А после много дана, будући да се разговор чуо сваке ноћи, рекоше једноме брату кога је овај црквењак волео да на вешт начин сазна од њега са ким је то разговарао. Он, пак, отишавши код њега присили га да му каже, обећавши да неће никоме рећи. Тада му овај рече како разговара са оним што је кажњен, додавши то како он има богатог и предоброг оца, како ће му због доброте коју му је указао гостећи га свакодневно узвратити богатом наградом у дому Оца свога. А, брат, чувши то, запрепасти се, па отишавши јави игуману. Игуман, чувши, удиви се тој чудној тајни  и позва свог простог човека како би чуо о томе лично из његових уста. Он, међутим,  одби да му каже, тврдећи да он о томе ништа не зна и да је оклеветан, а све то из страха да га игуман не казни и да његовом осуђеном пријатељу не наложи још строжију епитимију. Игуман, пак, храбрећи га, убеди га да призна сву истину. И када чу све, игуман га замоли да моли онога што му се јавља не би ли и њега примио за трпезу свога оца. Црквењак обећа игуману да ће то и урадити. И ушавши поново у храм, позва Господа да једу заједно. Док су јели, причаше му Господ о будућим добрима његовога Оца. Тада се прости човек сети игумана па мољаше пријатеља свог да и њега прими на пријатељску гозбу Оца свог. А Господ му рече: „Игуман није достојан трпезе мога Оца. Остави се бриге о њему.“ Следећег, пак, јутра, игуман очекиваше са великим нестрпљењем да сазна за одговор. И сазнавши од овог простог човека да га Господ Христос не прима, силно се разжалости, па павши пред његове ноге, са сузама га преклињаше да га топло моли да га не презре него да га прими за трпезу његову. Подстакнут тиме, црквењак, када су сели следеће ноћи да се госте, помену поново он игумана, а Господ му рече: „Јесам ли ти казао да он није достојан моје трпезе? Немој ми више тиме досађивати.“ На то ће прости човек: „Добро си рекао да није достојан, али за јело и хлеб, којим нас свакодневно храни, не само мене него и тебе, иначе, би он умро од глади. Чак, ни за то његово добро, нећеш да га примиш?!“ А Господ, као осмехујући се на његову непритворност и простоту, рече му: „Из љубави према теби и да те не бих ожалостио, реци му нека се поправи и после осам дана ће доћи за моју спремљену трпезу.“ Прости човек отишавши јави игуману сверадосну вест како га је примио Господ. Тада игуман, исповедивши се и припремивши се кроз истинско покајање, причести се пречистим тајнама и боловавши кратко, умре.

А проста она душа, разговарајући са вољеним Господом, предаде душу своју у руке Божије, оде у неизрециво оно блаженство и славу Небескога Царства.

Оставите Коментар