IMG_2388

10.02.2017.

ЗА МОЛИТВУ ЈЕ НАЈПОТРЕБНИЈЕ СРЦЕ

Из поука старца Арсенија Папачока

Деведесет шестогодишњи архимандрит Арсеније (Папачок), најстарији и један од најпоштованијих савремених румунских стараца, упокојио се 19. јула 2011 године. Припадао је златној плејади румунских духовника 20. вијека, несравњивих по  ревности у вјери и свецијелој пожртвованости, подвижничком опиту у суровим условима безљудне пустиње – попут авва о којима читамо у древним отачницима. Тај опит је спојен са духовном мудрошћу, тананошћу проницања у тајне људске душе и изузетном литерарном обдареношћу. Старац Арсеније подвизавао се у непроходним шумама румунских гора са оцем Клеопом (Илие); богоборне власти су га прогониле, због исповиједања вјере био је и у затвору. Од 1975 године био је духовник манастира свете Марије у граду Текиргелу код Констанце.

Доносимо одговоре старца на нека актуелна питања духовног живота

 – Како можемо стећи дар смирења и суза на молитви?

– Смирење не може доћи само од себе. Ти прво у свом духовном животу треба да схватиш да ништа не можеш сам без благодати Божије. Спаситељ говори: “Без мене не можете чинити ништа” (Јн. 15, 5). Сто тринаесто правило картагенског сабора гласи: “Но, ако неко говори да он нешто може без Христа, да буде анатема”.

Зар не знаш, брате, ако ти имаш високо мишљење о себи и гордиш се, од тебе је отишла благодат Божија? Јер казано је: “Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат “ (Јак. 4, 6; И Пт. 5, 5). Размисли, па ти си без благодати Божије, прах и пепео. А ако се надаш да ће те Господ непрестано трпјети, као што те је до сад трпио, тада са великим страхом пази, јер Господ дуго трпи, али неких пута зна и да предухитри догађаје.

Сине мој, размисли о томе да ти је остало још мало времена живота и са својом ревношћу и жељом да будеш са ангелима на небесима, ишти смирење, јер једино тада ћеш моћи да цијениш ту красоту, коју си у себи стекао, како ти  духовно богатство не би послужило на вјечну погибао. Пази на себе, брате, јер, ако будеш мислио да те Бог овога часа може посјетити и узети ти душу, сама та мисао научиће те шта да радиш. А познато је да ће Христос у чему нас затекне, у томе нам и судити (в. Јез. 33, 20).

Без смирења нема никакве наде за спасење! А, ако ти, брате, немаш у срцу кротост, тада знај да је у њему неко узношење. Треба знати да Бог од нас тражи тако мало, а заузврат нам даје да заједно са Њим наслиједимо вјечност! Кротост, кротост и опет, кротост!

– Многи се вјерујући жале да немају снаге за молитву. Шта чинити да би се стекла ревност и побожност за свештену молитву?

– Молитву не треба прекидати, макар у уму. И светима су се, ради њиховог смирења, дешавали моменти без молитве, узлети и падови. Према снази свакога од нас, Бог усклађује дарове, да би се постигла духовна равнотежа. Једни губе у квалитету молитве, другима, који су се молили смиреним срцем, бива нека утјеха, и они се радосно моле само стога да би опет доживјели утјеху. Али, то је једноставно заблуда: ми као да се цењкамо, а такве утјехе могу да долазе и од нечастивог, јер лажно задовољство се испољава лажју. Демонима одговара да те држе у том стању лажног мира, спокојства, како би остао затворен за истинску утјеху од молитве, која излази из срца без икакве рачунице и непрекидно. Моли се смирено да у срце твоје сиђе Бог, и не узноси се умом и не лети високо, јер је боље бити ништа, него херој било кога другог, осим Христа.

Нама је непрестано потребна молитва, јер нам приличи да свагда будемо са Богом и јер нас лукави непрестано вреба. Милост је Божија са нама, ниједно ожалошћено срце нека се не боји. Спаситељ нас је Својом Крвљу искупио, а то значи да смо веома скупи.

Има много оних, који иако живе лакомислено, обмањују себе и вјерују  да је довољно да се за њих моли неко од ближњих, или од оних хришћана који живе узвишеним животом, и да ће самим тим наслиједити и блажени благослов тих људи. Добро би било унапријед знати “ да је за цвјетно поље препуно корова, узалудно молити да га мимоиђе коса” (Јорга). “Није срамота пасти под напором болести, срамота је пропасти у нераду и предавајући се уживањима” (Паскал).

– Какве молитве и молитвословља препоручујете монасима и вјерном народу?

-Нећу се сада дотицати оних уобичајених уставом прописаних молитава, које се савршавају. Но, добро би било да ми размислимо о нечем непрекидном, и не само да нанижемо ријечи, него да тако васпитамо себе да осјећамо љубав, да она постане вибрација наше душе. Тај трепет са неухватљивим, непримјетним  уздахом, покушао бих да препоручим.

Каже свети Агатон: “Ко се моли само када се моли, тај се не моли”. Заправо, ради се о томе да, колико је могуће, непрестано срцем својим осјећамо Бога, Мајку Божију и све свете. То би чувало и држало би упаљеном свјећицу душе твоје,  и на такву душу би теже било напасти. Треба знати да се нечастиви јако боји онога ко је трезвен – човјека, који што више стражи! Молитва је безусловно, корисно средство, а трезвеноумље је достигнути циљ.

Препоручујем молитве Најдражем Спаситељу нашем, Мајци Божијој – неуспављивој Утјешитељки душа наших – особито молебане, молитве светом ангелу чувару, и када је неопходно и по побожној жељи, било коме светоме.

За све су добре постојеће молитве, али је уствари најпотребније твоје срце!

Превод: сестринство манастира Рустово