Сабрање КАПИЈА 2019.

Женски манастир Хрисопиги – Живоносни источник, налази се у околини града Хања. У овом манастиру волио је да служи митрополит Кидонски Иринеј. Необични су обичаји и традиција у том манастиру. На примјер тамо све сестре на монашењу добијају имена која почињу са ријечју Тео – Бог: Теодора, Теофила, Теодула, Теоксенија, Теологија …

Сјећам се како су сестре водиле жену и мене у скит који је недалеко од манастира. Прво смо се попели на врх горе, па се спуштали са друге стране и нашли се у огромном честару са плодном, лијепом земљом и ријетким зеленим дрвећем. Та долина је изгледала као да је изолована од цијелог свијета. У њој је царовала задивљујуа, може се рећи, звонка тишина. Ми смо се тамо нашли негдје око заласка сунца и нисмо чули никакав звук, шуштање или шкрипу. Тресак згажене гране звучао је као прасак. Људски глас би изгледао као светогрђе. Дошли смо до црквице приљубљене уз стијену и замрли у тој благодатној тишини.

Вријеме је стало. Та лијепа земља обасјана чудесном свјетлошћу и посебан осјећај Божијег присуства у торжественом, радосном, молитвеном тиховању. Сестре су нам причале да у скиту дежурају по чредама и да је свакој од њих посебна част и радост да буде на том мјесту и моли се.

Вратили смо се у манастир, гдје су нам показали светиње које се код њих налазе. Особиту нам је привукла пажњу  велика, древна храмовна икона Успења Пресвете Богородице. Сестре су примјетиле да смо се подуго задржали код ње, па су нам испричале занимљив догађај.

Оне много воле и поштују ову икону. Но, десило се прије неког времена да она за вријеме богослужења буде украдена из храма. Митрополит Иринеј им је казао да таква светиња не може пропасти и заповједио је сестрама да се усрдно моле.

Годину дана касније са манастиром се повезао један Холанђанин, који се представио као колекционар. Рекао им је да је недавно купио икону Успења Пресвете Богородице. Но одмах је осјетио унутарње неспокојство, које га није напуштало, него се стално појачавало. Помислио је да је икона највјероватније украдена. Почео је да је тражи по каталозима и доста је брзо нашао. И, ево, он сад зове да би се увјерио да је таква икона заиста припадала манастиру. Сестре су му рекле да јесте.

Колекционар је саопштио да не жели да има код себе ишта украдено. Спреман је да без одлагања икону врати у манастир, само да му се да онолико новца, колико је он платио. У питању је била велика сума. Сестре нису имале толико. А осим тога, зашто би и плаћале икону која им је украдена и која им по праву припада. По благослову владике, игуманија је то све објаснила Холанђанину. И по цијелој епархији узносли су усрдне молитве да се икона врати.

Након извјесног времена опет се јавио Холанђанин – колекционар. „Знате, не могу више држати ту икону код себе. Она плаче. Дођите и узмите је, не тражим никакву накнаду. Кажите само ко ће доћи по њу и ја ћу купити карту том човјеку “.

Владика Иринеј је отпутовао у Холандију. Колекционар је био потресен. Купио је двије карте рекавши : „Нека икона у авиону буде на посебном сједишту, као прави путник, а не у одјелу за пртљаг“.

Међутим, представници авиокомпаније имали су другачије мишљење. Саопштили су да за крупни товар, како су назвали икону, није одређено да буде у салону и да се она, хтјели – не хтјели, мора предати у теретни одјел. Са болом срцу владика се потчинио томе, али тада се десило ново чудо.

Испоставило се да је на том обичном редовном лету одјел за терет био толико претрпан, да икона није могла да стане, па су је вратили владици. Тако је она, како је желио и њен привремени чувар, у току лета била у путничком салону, на свом мјесту.

Са аеродрома града Хања кренула је литија, када се изнова обретена светиња вратила у манастир. Од тада она није напуштала манастир Живоносни Источник. А митрополит Иринеј је 2007 године изабран за епископа Хераклионског и цијелог Кипра.

„Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијетњак, те свијетли свима који су у кући. Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт. 5,15-16) .

Александар Дворински

Афонские раскази

Превод: сестринство манастира Рустово

Писмо Светог епископа Варнаве Хвостанског сестринству манастира Јазак о музици

Духовно Сабрање КАПИЈА 2018

“Неколико година пре Другог светског рата живео је један диван супружнички пар. Веома су се волели. Муж се, кад год је било могуће, трудио да изрази жени своју љубав. А она је била лепа, осетљива и нежног здравља.

Али почео је рат, и муж је морао да оде на фронт. Тамо је прошао многа тешка искушења, али сваки пут је чудом остајао жив. И сваког дана се молио Богу да му помогне да преживи, да би се вратио кући, жени коју је тако волео. Мисао о томе да ће је опет загрлити загревала му је душу и помагала да издржи глад, хладноћу и ране.

Када се рат завршио, он је, срећан као никад у животу, трчао кући као на крилима. Ево већ се види село, и у сусрет му иде друг! Када се радост од тога што су се видели живи и неповређени стишала, друг је почео да га теши, говорећи о некаквом искушењу које га је задесило.

О каквом искушењу говориш? – пита човек коме је срце стало.
Шта, ти ништа не знаш? Твоја жена је била тешко болесна. Преживела је, наравно, преживела, само јој је лице сада изобличено, – саосећајно је одговорио друг.
Муж, као покошен, паде на земљу и горко заплака.

И увече стиже он својој кући. Жена, видевши га, не може да се нарадује и само благодари Богу за чудо што се он вратио кући жив! А потом они седоше за сто… И одједном она схвати да је њен муж, тај вољени, изгубио у рату вид! Мислећи да је ослепео од последица рањавања, она га није ни о чему испитивала, да му не би причињавала додатну патњу. Почела је да се као и раније брине о њему, како приличи жени која воли, и они су срећно поживели још 15 година.

Потом, после тих 15 година потпуне среће, али такође и тајних страдања, пошто је била неизлечиво болесна, жена је предала душу Богу. А муж који је волео затворио је њене очи… и отворио своје! Све те године он се претварао да је слеп, да не би увећавао њене патње”.

Е, то значи волети! Ослепети себе да не би повредио другог.

И нама би често било боље да затварамо очи, јер наш поглед може бити много тежи него што мислимо, и томе у кога гледамо може постати још горе од тог прекорног погледа. Многи људи губе снаге за борбу са собом или са искушењима кроз која пролазе само зато што смо их погледали како није требало! Због нас њихов живот може постати још тежи, јер ми не видимо како њих боли душа, скривена у том телу инвалида, или покривена ружноћом, или чиме год ружним, или пороком који је узео власт над њима, или депресијом, са којом се боре…

Али да бисмо пред тим затворили очи, морамо волети! Не можемо престати да видимо туђу ружноћу ако смо равнодушни, или тупи, или желимо да маргинализујмо човека, него само ако показујемо осетљивост, деликатност и великодушност.

Да ли је неопходна љубав да бисмо се понашали једноставно и природно? Очигледно, да! Неоходно је да волимо да не бисмо дозволили другом човеку да се осети повређено или прекорено, да не бисмо постали разлог због ког он пати, него да бисмо му, напротив, помогали, ублажавали, колико можемо, његов бол.

А зар то не ради Христос у нашем животу? Мени се чини, Он нас гледа са затвореним очима, јер иначе ми не бисмо могли ни да погледамо на Њега, осећајући се тако кривима пред Њим.

И још сам помислио: како ретко у данашње време чујемо за случајеве попут овог! Љубав као да је охладнела, као да немамо више снаге да волимо, или смо можда просто постали сувише себични?

Раније су односи међу онима који се воле били много трајнији, лепши, срећнији. Раније је постојала лепота и свештена љубав двоје људи. Један прост гест, цветић, један поглед, већ су постајали извори радости, трепета срца и суза од среће. А сада… Само и чујеш за разводе и тугу. Скандале и оптужбе.

Сви се на некога жале. Сви некога окривљују. Врло је мало оних који би на себе преузели кривицу и одговорност за растанак. Можда више не можемо да волимо? Више не можемо да опраштамо? За нас љубав више нема никакво значење? Или смо просто толико заробљени љубављу према себи, да ближњи за нас постаје терет?

Сви ми знамо – да би односи, породични живот, функционисали, неопходно је да једно својом љубављу увећава срећу и лепоту живота другога. Од давнина је познато, “љубав је ватра, али гори кад убацујеш дрва“, и тада је могуће волети непрестано.

Ни у једној књизи није написано и нико није рекао да волети значи само осећати срећу; не, волети значи желети добро и срећу другоме. То значи одрећи се свог егоизма и гордости, смирити се, да би владао мир, молити се у нади, задовољавати се малим које имаш, и благодарити за то, бити срећан видећи да је други срећан, и живети уздижући се…

Волети – у томе је мудрост живота. Волети значи имати мудро срце. Волети значи владати науком која исцељује, а не умртвљује, пружа утеху, а не уништава! Можда ће они који читају ове редове бити другачијег мишљења, сматрајући да мени не приличи да пишем о љубавним односима, јер ја не знам “како је то тешко”. Можда су они и у праву, али, као и сваки свештеник, ја патим много више него што ви можете да замислите, кад видим сломљено срце, сузе на прекрасном лицу другог. А љубави је тако тешко да то види…

Архимандрит Силуан (Висан)
Са руског Мирјана Милетић

„Ако увијек и у свему будемо кривили себе, свуда ћемо наћи мир“. Преподобни Пимен Велики

Простота нема ништа заједничко са глупошћу, или ограниченошћу. Хришћани треба да буду или једноставни мудраци, или мудри једноставци. Једноставност је природност, неизвјештаченост, искреност, одсуство лицемјерја у односу према ближњима. „Ја се вјежбам да стекнем једноставност срца од кога зависи спасење“ – говорио је свети Григорије Богослов. Једноставан човјек увијек је пријатан, „лак“ за људе који га окружују. Лако га је разумјети. Он не говори запетљано.Говори једноставно и истинито. Његов сабесједник не треба да се умно напреже да би погодио шта се то недоречено скрива иза његових ријечи. Међутим, како се обично дешава људима у свијету, и нехотично се стално оптерећујемо да бисмо подсвјесно погодили шта је неком човјеку  на уму и срцу када смо ми у питању  и да допунимо његове неисказане ријечи и показана осјећања.

Старац Партеније Кијевски говори:

„У једноставним срцима почива Дух Свети. Унутарња једноставност треба да се излива и на све спољашње. Треба да будемо прости у свему: и у ријечима и у спољашњем изгледу.  Не приказуј се побожним, не гледај наниже, не говори притворно тихим  гласом, јер ако ти и са добром намјером смишљаш како ћеш споља изгледати, благодат ће одступити од тебе.“ Простота је неодузимљиво богатство дјечијег карактера. Госпо је и казао : „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско “ (Мт 18,3) и „Будите, дакле, мудри као змије “ (Мт, 10,16)

Зато је једноставност основна карактерна црта хришћанина. Она се пројављује у односима према ближњима  и указује да са хришћанином пребива Дух Свети.

О значају једноставности, искрености и простодушности овако пише духовник  (покојни митрополит) отац Јован Сничев: “Од свег срца се труди да људима све говориш и чиниш искрено и никако немој бити двоједушан према њима. Кад будеш простосрдачан и повјерљив према људима, тада ће ти Господ подати да имаш отворену душу и искрену вјеру и у односу према Богу“.

Господу није угодно да у молитви прима човјека који није чистог срца у односу према људима. Таквоме даје да осјети да због своје неискрености према људима не може бити ни искрен ни према Богу без душевног злострадања. Простота срца је повезана са неосуђивањем ближњега, а те двије врлине сједињене са смирењем воде спасењу.  Овако је свети Серафим Саровски говорио о монаху Павлу, који је живио поред његове келије: „Због простоте свога срца, брат Павле ће без труда ући у Царство Божије, јер он никада никога не осуђује и не завиди никоме. Зна само своје гријехе и своју ништавност“.

При одсуству једноставности често се појављује подозрење, неповјерење, за које нема озбиљног разлога. Оно је утолико грјеховније јер у њему лаж сједињује са злонамјерношћу а то је гријех против љубави.

У својој уобразиљи ми правимо разне претпоставке. Својим ближњима приписујемо зла осјећања и намјере и зато их оцрњујемо у својој души. А заправо је код нас душа тада црна од непријатељства према ближњем. Као и осуђивање, тако је и подозрење гријех и порок.

Свети Филарет, митрополит  Московски, много  пута  је поводом сумњичавости  и неповјерења упозоравао своју духовну дјецу. Писао им је:“Бољи је сувишак повјерења него сувишак подозрења. Јер ако сам према некоме сувише повјерљив – то је моја грешка, али сувишно подозрење је увреда ближњега. Трудите се да његове намјере и срце посматрате са добре а не са лоше стране. Тада ћете бити безбједни од погрешног понашања које вам штети, а ближњему ће лакше бити да постане бољи “.

У нашим односима према  ближњима  често се појављује опасност неспоразума, свађи, или прекора. За такве случајеве ава Доротеј има једно златно правило: у свему само себе сматрати кривим и зато не осуђивати другога, не противурјечити, не спорити се, и чак не оправдавати се пред ближњима. Да би се то постигло, треба пажљиво да проаналазирамо свој претходни однос према ближњему. Схватићемо да је узрок неспоразума у нама.То је: или одсуство љубави или непажљивост према ближњему, нетактичност, љутит тон разговора, необраћање пажње на интересовање ближњега, непотребно уплитање у његове послове, наметање своје воље или својих погледа, необраћање пажње на наклоности, укус, навике и стање духа ближњега. Зато је код таквих неспоразума потребно да се сами смиримо, дса признамо своју кривицу и искрено молимо ближњега да нам опрости.

Старац Амвросије Оптински је писао:“Самооправдање само изгледа олакшавајуће, а у ствари у душу уноси мрак и сумњу“. А преподобни Пимен је говорио :“Ако увијек и у свему будемо кривили себе, свуда ћемо наћи мир“.

Треба да се сјетимо и примјера светог Тихона. Због изговорених ријечи  истине, ударили су га по образу. Тада је светитељ пао на кољена пред својим увредиоцем и молио да опрости што га је довео до таквог гријеха.

Тако и ми можемо кротко у самом зачетку угасити огањ свађе или неспоразума и сачувати присуство Духа Светога и у себи, а можда и у ближњима.

Прича из живота древних египатских монаха показује нам колики је значај овог правила – увијек само себе сматрати кривим.

Један монах је био љут на другога. Када је други сазнао о томе, пошао је да се помири са њим, али брат му није отворио врата. Тада је овај монах пошао да тражи савјет  од једног старца. Старац му је одговорио: „Погледни да није узрок у твоме срцу? Сматраш ли да си ти прав? Да немаш намјеру да увриједиш брата, а себе оправдаваш? Зато се Бог није коснуо његовог срца и он ти није отворио врата. Али знај ово што ти кажем је истина. Све и да је он био крив пред тобом, положи у срце своје мисао да си ти крив пред њим. И оправдај свога брата. Тада ће Бог у његово срце ставити жељу да се помири с тобом“. Монах је поступио како га је старац научио и када је поново покуцао на врата свога сабрата, он му је одмах отворио и загрлио га од све душе. И у њих се уселио мир.

У свакодневним пословима код себе треба изградити навику да у свему дамо предност ближњему, На примјер, ако смо заузети неким послом  и ближњи нас замоли да му помогнемо у нечему, одмах  треба прекинути оно чиме се бавимо и испунити молбу ближњега да бисмо га успокојили.

Добра навика је да у свему, у чему нам је то могуће, опслужујемо сами себе.  У том случају  отпадају наши захтјеви и полагање права на услуге ближњих. И нећемо им бити на терету.

Такав је примјер светог Агатона Египатског, који је увијек био спреман да се потруди и олакша другима.  Тако, када је потребно превести се преко ријеке, он је први узимао  весло. Када је неки брат долазио код њега, одмах је постављао сто. А ако би се неки гост похвално изразио о било ком предмету који се налази у његовој келији, свети Агатон му је доносио тај предмет присиљавајући га да прими тај дар. И увијек је чезнуо да другима да оно што има, кад год је мислио да други то желе или да им је потребно.

Тако заиста ближње не треба оптерећивати молбама без нарочите потребе. Боље је потрпјети оскудицу у нечему, него их ометати и бити им на терету. Свети подвижници су о томе размишљали овако. Ако ми је потребно ситнијих ствари у општежићу: хране, одјеће и томе слично, Господ ће сам расположити срце ближњега да ми без моје молбе уступи неопходно.

Један старац је дао овакав примјер трпљења у односу према ближњему. Послушник му је грешком у храну умјесто меда сипао покварено, прегорело уље. Старац је ту храну појео, не казавши ни ријечи. „Шта си ми учинио оче“  – узвикнуо је ожалошћени послушник када је примјетио своју грешку. „Вјеруј ми, чедо, – кротко је одговорио старац – да је Богу било угодно, ти не би погријешио и сипао би мед а не покварено уље“. Старац, дакле, у понашању ближњега према њему није видио вољу ближњега нити његову лијеност нити немар него промисао Божији који испитује старчеву вјеру, смирење и трпљење.

Ипак, безазленост у опхођењу према људима не искључује неопходност опрезности. Господ од нас и захтијева да заједно са безазленошћу имамо и мудрост змије (Мт. 10,16). „А сам Исус не повјераваше себе“, људима „јер их он знађаше све“ (Јн.2,24). Ми живимо у свијету, за који јеванђелист Јован говори: „Свијет сав у злу лежи“ (Јн. 5,19).

Како често у својој близини примјећујемо лаж и обману. Зато и повјерење према врлинским, искреним и простосрдачним људима не искључује велику обазривост  у понашању према људима преданим свијету и злу.

Николај Пестов

Превод: сестринство манастира Рустово

А саме припреме, започеле су неколико седмица раније, када је пристигло доста гостију, који су помагали да ова светиња Мајке Божије за славу заблиста. Међу њима су биле и дјевојчице, које су помагале за пјевницом. Сви су радили радосно и од срца.

На сам дан славе, света Литургија започела је у 8 часова у дрвеном храму посвећеном св Царским мученицима. Служило је свештенство и монаштво наше Митрополије. При крају св Литургије благосиљан је славски колач  а потом одслужен парастос ђенералу Драгољубу Дражи Михајловићу и са њим пострадалима. Манастир Рустово слави више слава у години, а ово је једна од најпосјећенијих.

Двадесет другог августа прославља се Сабор соловецких светитеља. Иронијом судбине, мјесто подвижништва великих руских светитеља – Соловецка острва у Бијелом мору – за вријеме бољшевичке репресије постало је мјесто мучеништва. Милиони невино осуђених људи били су насилно смјештени у нечовјечне услове, из којих је водио само један пут – у смрт. Но, ма како жестоки били њихови мучитељи, попут свјетлости неугасивог кандила, уздизала се молитва светих од земље ка небу. И унутрашње, духовне слободе у годинама најљуће репресије било је више на Соловкама, него “на слободи” у СССР.

Из сјећања писца Бориса Ширајева

Свето острво
“…Соловецко острво – дивно острво молитвеног созерцања, гдје се спаја, слива, дух времени, човјечији, са духом вјечним, Господњим. Тамна ивица петстогодишњих јела скоро да се ослања на модро, плаво, студено море. Између њих је само једва примјетна танушна бијела трачица. Тишина, мир. На Поноћном мору ријетке су буре. Тишина царује и у дубини зелених непроходних шума, гдје се само строге јеле сашаптавају са трепетно – њежним невјестицама, брезицама, каквих нигдје осим на Соловкама нема. Свиленаста маховина и густа папрат увијају своје дубоко зимско коријење. А печурке! Каквих све тамо има!” Овако су острво и његова природа остали у сјећању писца Бориса Ширајева, једног од малобројних, чудом преживјелих затвореника соловецког логора посебне намјене.
Земља, овјенчана предањем … Када је у петнаестом вијеку монах Кирило – Белојезерског манастира, Саватије, постао отшелник, са својим саподвижником монахом Германом упутио се у пусту, ненасељену соловецку земљу. Недалеко од Секирне горе су подигли Крст и настанили се. После њих на то свето мјесто стигао је свети подвижник, монах Зосима, и за њим читав низ отшелника у потрази за молитвеном усамљеношћу и служењем Богу.
Није било лако живјети на том мјесту: зимски мразеви прелазили су минус четрдесет степени, а љети комарци. Братија се спасавала трудом. Камен по камен, кроз вјекове су подизани зидови свете обитељи и соловецких храмова. Преморене, жуљевите руке монаха извлачиле су мреже, уређивале леје за повртњак, тесале брвна. И трудећи се у зноју лица свога, монаси никада нису престајали да се моле за Русију. Предање каже да је једном свети Зосима, помоливши се Богу, изагнао са острва вукове, јер света земља не треба да буде умрљана крвљу ни људи, ни животиња – створења Божијих…
Но, на крају вјекова невјероватно изопачена машта оних који су били на челу нове совјетске државе претворила је ову свету земљу у један од најстрашнијих логора смрти. Над древним храмом Преображења Господњег вила се црвена застава, зидове су чували наоружани стражари, а унутра је био устројен прави пакао. Од двадесестих година прошлог вијека до укључивања логора у систем совјетске “планске економске производње”, он је био мјесто робијашког труда и физичког истребљења.
“Они који владају”
… Почињала би прозивка. Начелник, тачније “владика” острва, друг Ноктев и његов помоћник Васков упоређивали су спискове… Прво име. Ево, из строја новопридошлих излази војник средњих година, спокојно, достојанствено, онако како што је раније са рефератом ишао у генерални штаб армије. И одједном, пред очима осуђеника, који стоје у реду, он пада. Нису чули пуцањ и тек кад је Васков зовнуо стражара да одвуче тијело убијенога, схватили су шта се десило. А затим исто тако, испред цијеви убице, за длаку од смрти, сви излазе на прозивку. И тако сваки пут, један, или два човјека стријељана на мјесту прозивке, просто да би се у људима сломило и само сјећање да су још недавно “били људи”.
Осуђеници сада знају: од изопачене мамурне маште властодржаца зависи сваки њихов корак и сами живот. За преступе, на примјер неиспуњавање “норме рада” – одсјећи и истесати десет дрва на дан, могу их послати да, лишени горње одјеће цијелу ноћ усред љуте зиме проведу у некадашњем дрвеном голубарнику… А отуда ујутро извлаче замрзли леш… А љети би их без одјеће, свезане, остављали у шуми да их изједу комарци. За неколико дана комарци и разна гамад буквално би појели човјека.
… Промрзли, гладни, изнемогли од жеђи, људи су се враћали у земљу свог последњег прибјежишта.
Број робијаша првих година постојања логора кретао се од 15 до 25 хиљада. За једну зиму од скорбута, туберкулозе и исцрпљености умирало је седам до осам хиљада људи. Године 1926 – 27. када је харала епидемија пјегавог тифуса, умрло је више од пола заробљеника. Са отпочињањем сезоне пловидбе крајем маја почели би да пристижу нови робијаши и већ у новембру премашивана је норма из претходне године. Такав је био живот људи, од којих се највећи број без кривице нашао у заробљеништву. Живот сакривен од “новог покољења совјетских грађана”.

“Да останемо људи”

Али, дух човјечији је снажнији. Људи, који су били на длаку од смрти, налазили су у себи вољу за живот, чувајући душу, ум, срце и свим силама супротстављајући се моралном угњетавању и психолошкој тортури, често тежим од физичке присиле.
По свједочењу Бориса [ирајева, први су се “пренули” глумци. Они су се трудили да се на свој начин прилагоде нечовјечним условима живота и одмах су организовали професионални театар “Хлам”. Једине могућности да изразе однос према ономе што се дешава биле су скривена иронија и понекад јавна сатира. Представе су гледали: и управа логора и војници – стражари (могуће, њихове сјутрашње убице) и заробљеници. За многе људе то је био једини начин да макар на неколико сати, налазећи се у условима релативне слободе, осјете да су и они људи.
И научници су слиједили примјер глумаца. Међу њима били су и највећи стручњаци, цијела Академија. Сакупљали су се у строгој тајности и сачињавали изузетно вриједне реферате. По правилу су бирали интердисциплинарне теме, које су свима интересантне, или теме које су везане са решењем фундаменталних, или методолошких проблема науке.
Учесници тих семинара, који су чудом преживјели, касније су се хвалили да им је “логорско образовање” дало чак и више него универзитетско.
Слично се дешавало и када је у питању читање. У библиотеци су се налазиле књиге давно уклоњене са “континента” као “штетне” и “контрареволуционарне”. Оне су овдје и отписане за оне који су осуђени на смрт.
У логору се могла читати и анализирати литература, коју је било немогуће видјети о њој разговарати “у слободи”.
То је било вријеме исповједничког подвига и за свештенство и за вјернике. Монаси и мирски свештеници трудили су се да буду заједно и повремено су тајно служили службе. Неки од њих су, ризикујући свој живот, исповиједали и причешћивали људе. Хљеба је било јако мало и давали су га они који су били спремни да се одрекну свог дијела, да би се сачувао за свету Литургију. У вријеме, кад су слани на рад у шуму успијевали да сакупе и брзо сакрију у xепове дивље јагоде. Сок од њих употребљавали су умјесто вина на светој Литургији. У случају да их “ухвате на дјелу”, и свештеника и причасника могла је очекивати “Секирка”, Секирна гора – мјесто на коме је било ужасно тешко издржавати казну.
А у шуми, у скривеној келији, недалеко од логора, један непознати монах отшелник непрестано се молио за све који страдају у заточеништву и за Русију. Случајно је мјесто на коме се подвизавао нашао Борис [ирајев. Пред неугасивим кандилом, окружен старим иконама, старац је клечећи испуњавао молитвено правило, као последњи војник некада великог свештеног братства соловецких подвижника. И та је келија за Бориса [ирајева постала занавијек символ Соловецких острва и побједе молитве и живота над смрћу.

Некада су дерани бјежали на бродове, склањали се код бродских момака и упућивали на далеку пловидбу. Ово је било налик на то, само што је Божији позив, Божији зов, био неупоредиво јачи. Њему је било немогуће одољети. Боље речено, ми смо непогрешиво осјећали да ћемо изгубити себе, ако се не одазовемо на њега. И када би нам дали читав свијет са његовим радостима и успјесима, он нам не би био мио, ни потребан.

На почетку свима је било страшно жао родитеља, који ништа не схватају и потпуно су сметени због наше одлучности. Наравно, било нам је жао и другова и другарица и вољених професора са института, који су, не жалећи вријеме и снагу, долазили у манастир „да нас спасавају“ . Нама их је било истински жао, да смо били спремни и живот да дамо за њих. Али, не и манастир.

Наши ближњи су то сматрали бесмисленим и необјашњивим.

Сјећам се кад је стигао Сава Швецов, ја сам већ неколико мјесеци био у манастиру. Била је недјеља, једини слободни дан у седмици. Недељна служба била је чудесно лијепа. Након ручка, ми, млади послушници, лежали смо, блажено испружени на креветима у нашој великој и сунчаној послушничкој келији.

Наједном се широм отворише врата и на прагу се појави један високи младић. Био је наш вршњак, двадест двогодишњак. Био је одјевен у џинс и скупу јакну.

• А баш ми се овдје свиђа! По свој прилици ћу овдје и остати! – изјавио је, ни непоздравивши се са нама.

„Видјећемо хоћеш ли остати, или не, кад те сјутра пошаљу у шталу, или да чистиш канализацију“ , помислио сам зјевајући. Вјероватно су слично мислили и други који су посматрали овај примјерак из престонице, који је улетио удревни манастир.

Испоставило се да је Саша син крупног трговинског представника. Његови родитељи и он живјели су у Пекингу, Лондону и Њујорку и сасвим недавно вратио се у Русију да студира. За Бога је сазнао прије шест мјесеци. Није знао много, али очито је спознао оно најважније, јер од момента од када је сазнао за Бога, непрекидно је, све док није дошао у манастир, осјећао мучну бесмисленост и немир због свега наоколо. Схвативши да је једном пронашао оно за чим је чезнуо, није хтио да обавјештава родитеље о новом мјесту пребивања.  Кад смо га прекорели због окрутности, рекао нам је да га родитељи уопште не разумију, а тата ће га и онако брзо пронаћи.Тако је и било.

Сашин тата је стигао у манастир у црној „Волги“  и направио јавни скандал. Кога није све укључио: милицију, КГБ, довео школске другове, другарице са института, користећи се свим уобичајним средствима, само да би Сашу извео из манастира. И трајало је то доста дуго. Коначно је са ужасом схватио да је све што чини узалуд и да Саша неће никуда да оде.

Манастирски благајник отац Натанаило, љубазно се обратио госту из Москве, желећи да га утјеши:

„Па ето, дајте свог синчића на жртву Богу. Кад буде јеромонах, ви ћете бити поносни на њега“ …

Сјећам се како је заурлао, да се орило у цијелом манастиру:

„Никада“ !!!

Да је знао да је отац Натанаило прозорљив, не би се тако нервирао. И уистину, Саша је сада јеромонах. Од свих нас који смо се оног дана кад је дошао у Псковско-Печерски манастир налазили у сунчаној послушничкој келији, он је једини остао у свом манастиру. А Александар Михаилович, Сашин тата, десет година касније почео је да ради са мном у Москви. Био је управник књижног магацина прво у Донском, а потом и у Сретенском манастиру. На тој црквеној дужности он је и отишао Господу, поставши најискренији молитвеник и боготражитељ.

Архимандрит Тихон (Шевкунов)