Женски манастир Хрисопиги – Живоносни источник, налази се у околини града Хања. У овом манастиру волио је да служи митрополит Кидонски Иринеј. Необични су обичаји и традиција у том манастиру. На примјер тамо све сестре на монашењу добијају имена која почињу са ријечју Тео – Бог: Теодора, Теофила, Теодула, Теоксенија, Теологија …

Сјећам се како су сестре водиле жену и мене у скит који је недалеко од манастира. Прво смо се попели на врх горе, па се спуштали са друге стране и нашли се у огромном честару са плодном, лијепом земљом и ријетким зеленим дрвећем. Та долина је изгледала као да је изолована од цијелог свијета. У њој је царовала задивљујуа, може се рећи, звонка тишина. Ми смо се тамо нашли негдје око заласка сунца и нисмо чули никакав звук, шуштање или шкрипу. Тресак згажене гране звучао је као прасак. Људски глас би изгледао као светогрђе. Дошли смо до црквице приљубљене уз стијену и замрли у тој благодатној тишини.

Вријеме је стало. Та лијепа земља обасјана чудесном свјетлошћу и посебан осјећај Божијег присуства у торжественом, радосном, молитвеном тиховању. Сестре су нам причале да у скиту дежурају по чредама и да је свакој од њих посебна част и радост да буде на том мјесту и моли се.

Вратили смо се у манастир, гдје су нам показали светиње које се код њих налазе. Особиту нам је привукла пажњу  велика, древна храмовна икона Успења Пресвете Богородице. Сестре су примјетиле да смо се подуго задржали код ње, па су нам испричале занимљив догађај.

Оне много воле и поштују ову икону. Но, десило се прије неког времена да она за вријеме богослужења буде украдена из храма. Митрополит Иринеј им је казао да таква светиња не може пропасти и заповједио је сестрама да се усрдно моле.

Годину дана касније са манастиром се повезао један Холанђанин, који се представио као колекционар. Рекао им је да је недавно купио икону Успења Пресвете Богородице. Но одмах је осјетио унутарње неспокојство, које га није напуштало, него се стално појачавало. Помислио је да је икона највјероватније украдена. Почео је да је тражи по каталозима и доста је брзо нашао. И, ево, он сад зове да би се увјерио да је таква икона заиста припадала манастиру. Сестре су му рекле да јесте.

Колекционар је саопштио да не жели да има код себе ишта украдено. Спреман је да без одлагања икону врати у манастир, само да му се да онолико новца, колико је он платио. У питању је била велика сума. Сестре нису имале толико. А осим тога, зашто би и плаћале икону која им је украдена и која им по праву припада. По благослову владике, игуманија је то све објаснила Холанђанину. И по цијелој епархији узносли су усрдне молитве да се икона врати.

Након извјесног времена опет се јавио Холанђанин – колекционар. „Знате, не могу више држати ту икону код себе. Она плаче. Дођите и узмите је, не тражим никакву накнаду. Кажите само ко ће доћи по њу и ја ћу купити карту том човјеку “.

Владика Иринеј је отпутовао у Холандију. Колекционар је био потресен. Купио је двије карте рекавши : „Нека икона у авиону буде на посебном сједишту, као прави путник, а не у одјелу за пртљаг“.

Међутим, представници авиокомпаније имали су другачије мишљење. Саопштили су да за крупни товар, како су назвали икону, није одређено да буде у салону и да се она, хтјели – не хтјели, мора предати у теретни одјел. Са болом срцу владика се потчинио томе, али тада се десило ново чудо.

Испоставило се да је на том обичном редовном лету одјел за терет био толико претрпан, да икона није могла да стане, па су је вратили владици. Тако је она, како је желио и њен привремени чувар, у току лета била у путничком салону, на свом мјесту.

Са аеродрома града Хања кренула је литија, када се изнова обретена светиња вратила у манастир. Од тада она није напуштала манастир Живоносни Источник. А митрополит Иринеј је 2007 године изабран за епископа Хераклионског и цијелог Кипра.

„Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијетњак, те свијетли свима који су у кући. Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт. 5,15-16) .

Александар Дворински

Афонские раскази

Превод: сестринство манастира Рустово

Писмо Светог епископа Варнаве Хвостанског сестринству манастира Јазак о музици

“Неколико година пре Другог светског рата живео је један диван супружнички пар. Веома су се волели. Муж се, кад год је било могуће, трудио да изрази жени своју љубав. А она је била лепа, осетљива и нежног здравља.

Али почео је рат, и муж је морао да оде на фронт. Тамо је прошао многа тешка искушења, али сваки пут је чудом остајао жив. И сваког дана се молио Богу да му помогне да преживи, да би се вратио кући, жени коју је тако волео. Мисао о томе да ће је опет загрлити загревала му је душу и помагала да издржи глад, хладноћу и ране.

Када се рат завршио, он је, срећан као никад у животу, трчао кући као на крилима. Ево већ се види село, и у сусрет му иде друг! Када се радост од тога што су се видели живи и неповређени стишала, друг је почео да га теши, говорећи о некаквом искушењу које га је задесило.

О каквом искушењу говориш? – пита човек коме је срце стало.
Шта, ти ништа не знаш? Твоја жена је била тешко болесна. Преживела је, наравно, преживела, само јој је лице сада изобличено, – саосећајно је одговорио друг.
Муж, као покошен, паде на земљу и горко заплака.

И увече стиже он својој кући. Жена, видевши га, не може да се нарадује и само благодари Богу за чудо што се он вратио кући жив! А потом они седоше за сто… И одједном она схвати да је њен муж, тај вољени, изгубио у рату вид! Мислећи да је ослепео од последица рањавања, она га није ни о чему испитивала, да му не би причињавала додатну патњу. Почела је да се као и раније брине о њему, како приличи жени која воли, и они су срећно поживели још 15 година.

Потом, после тих 15 година потпуне среће, али такође и тајних страдања, пошто је била неизлечиво болесна, жена је предала душу Богу. А муж који је волео затворио је њене очи… и отворио своје! Све те године он се претварао да је слеп, да не би увећавао њене патње”.

Е, то значи волети! Ослепети себе да не би повредио другог.

И нама би често било боље да затварамо очи, јер наш поглед може бити много тежи него што мислимо, и томе у кога гледамо може постати још горе од тог прекорног погледа. Многи људи губе снаге за борбу са собом или са искушењима кроз која пролазе само зато што смо их погледали како није требало! Због нас њихов живот може постати још тежи, јер ми не видимо како њих боли душа, скривена у том телу инвалида, или покривена ружноћом, или чиме год ружним, или пороком који је узео власт над њима, или депресијом, са којом се боре…

Али да бисмо пред тим затворили очи, морамо волети! Не можемо престати да видимо туђу ружноћу ако смо равнодушни, или тупи, или желимо да маргинализујмо човека, него само ако показујемо осетљивост, деликатност и великодушност.

Да ли је неопходна љубав да бисмо се понашали једноставно и природно? Очигледно, да! Неоходно је да волимо да не бисмо дозволили другом човеку да се осети повређено или прекорено, да не бисмо постали разлог због ког он пати, него да бисмо му, напротив, помогали, ублажавали, колико можемо, његов бол.

А зар то не ради Христос у нашем животу? Мени се чини, Он нас гледа са затвореним очима, јер иначе ми не бисмо могли ни да погледамо на Њега, осећајући се тако кривима пред Њим.

И још сам помислио: како ретко у данашње време чујемо за случајеве попут овог! Љубав као да је охладнела, као да немамо више снаге да волимо, или смо можда просто постали сувише себични?

Раније су односи међу онима који се воле били много трајнији, лепши, срећнији. Раније је постојала лепота и свештена љубав двоје људи. Један прост гест, цветић, један поглед, већ су постајали извори радости, трепета срца и суза од среће. А сада… Само и чујеш за разводе и тугу. Скандале и оптужбе.

Сви се на некога жале. Сви некога окривљују. Врло је мало оних који би на себе преузели кривицу и одговорност за растанак. Можда више не можемо да волимо? Више не можемо да опраштамо? За нас љубав више нема никакво значење? Или смо просто толико заробљени љубављу према себи, да ближњи за нас постаје терет?

Сви ми знамо – да би односи, породични живот, функционисали, неопходно је да једно својом љубављу увећава срећу и лепоту живота другога. Од давнина је познато, “љубав је ватра, али гори кад убацујеш дрва“, и тада је могуће волети непрестано.

Ни у једној књизи није написано и нико није рекао да волети значи само осећати срећу; не, волети значи желети добро и срећу другоме. То значи одрећи се свог егоизма и гордости, смирити се, да би владао мир, молити се у нади, задовољавати се малим које имаш, и благодарити за то, бити срећан видећи да је други срећан, и живети уздижући се…

Волети – у томе је мудрост живота. Волети значи имати мудро срце. Волети значи владати науком која исцељује, а не умртвљује, пружа утеху, а не уништава! Можда ће они који читају ове редове бити другачијег мишљења, сматрајући да мени не приличи да пишем о љубавним односима, јер ја не знам “како је то тешко”. Можда су они и у праву, али, као и сваки свештеник, ја патим много више него што ви можете да замислите, кад видим сломљено срце, сузе на прекрасном лицу другог. А љубави је тако тешко да то види…

Архимандрит Силуан (Висан)
Са руског Мирјана Милетић

„Ако увијек и у свему будемо кривили себе, свуда ћемо наћи мир“. Преподобни Пимен Велики

Простота нема ништа заједничко са глупошћу, или ограниченошћу. Хришћани треба да буду или једноставни мудраци, или мудри једноставци. Једноставност је природност, неизвјештаченост, искреност, одсуство лицемјерја у односу према ближњима. „Ја се вјежбам да стекнем једноставност срца од кога зависи спасење“ – говорио је свети Григорије Богослов. Једноставан човјек увијек је пријатан, „лак“ за људе који га окружују. Лако га је разумјети. Он не говори запетљано.Говори једноставно и истинито. Његов сабесједник не треба да се умно напреже да би погодио шта се то недоречено скрива иза његових ријечи. Међутим, како се обично дешава људима у свијету, и нехотично се стално оптерећујемо да бисмо подсвјесно погодили шта је неком човјеку  на уму и срцу када смо ми у питању  и да допунимо његове неисказане ријечи и показана осјећања.

Старац Партеније Кијевски говори:

„У једноставним срцима почива Дух Свети. Унутарња једноставност треба да се излива и на све спољашње. Треба да будемо прости у свему: и у ријечима и у спољашњем изгледу.  Не приказуј се побожним, не гледај наниже, не говори притворно тихим  гласом, јер ако ти и са добром намјером смишљаш како ћеш споља изгледати, благодат ће одступити од тебе.“ Простота је неодузимљиво богатство дјечијег карактера. Госпо је и казао : „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско “ (Мт 18,3) и „Будите, дакле, мудри као змије “ (Мт, 10,16)

Зато је једноставност основна карактерна црта хришћанина. Она се пројављује у односима према ближњима  и указује да са хришћанином пребива Дух Свети.

О значају једноставности, искрености и простодушности овако пише духовник  (покојни митрополит) отац Јован Сничев: “Од свег срца се труди да људима све говориш и чиниш искрено и никако немој бити двоједушан према њима. Кад будеш простосрдачан и повјерљив према људима, тада ће ти Господ подати да имаш отворену душу и искрену вјеру и у односу према Богу“.

Господу није угодно да у молитви прима човјека који није чистог срца у односу према људима. Таквоме даје да осјети да због своје неискрености према људима не може бити ни искрен ни према Богу без душевног злострадања. Простота срца је повезана са неосуђивањем ближњега, а те двије врлине сједињене са смирењем воде спасењу.  Овако је свети Серафим Саровски говорио о монаху Павлу, који је живио поред његове келије: „Због простоте свога срца, брат Павле ће без труда ући у Царство Божије, јер он никада никога не осуђује и не завиди никоме. Зна само своје гријехе и своју ништавност“.

При одсуству једноставности често се појављује подозрење, неповјерење, за које нема озбиљног разлога. Оно је утолико грјеховније јер у њему лаж сједињује са злонамјерношћу а то је гријех против љубави.

У својој уобразиљи ми правимо разне претпоставке. Својим ближњима приписујемо зла осјећања и намјере и зато их оцрњујемо у својој души. А заправо је код нас душа тада црна од непријатељства према ближњем. Као и осуђивање, тако је и подозрење гријех и порок.

Свети Филарет, митрополит  Московски, много  пута  је поводом сумњичавости  и неповјерења упозоравао своју духовну дјецу. Писао им је:“Бољи је сувишак повјерења него сувишак подозрења. Јер ако сам према некоме сувише повјерљив – то је моја грешка, али сувишно подозрење је увреда ближњега. Трудите се да његове намјере и срце посматрате са добре а не са лоше стране. Тада ћете бити безбједни од погрешног понашања које вам штети, а ближњему ће лакше бити да постане бољи “.

У нашим односима према  ближњима  често се појављује опасност неспоразума, свађи, или прекора. За такве случајеве ава Доротеј има једно златно правило: у свему само себе сматрати кривим и зато не осуђивати другога, не противурјечити, не спорити се, и чак не оправдавати се пред ближњима. Да би се то постигло, треба пажљиво да проаналазирамо свој претходни однос према ближњему. Схватићемо да је узрок неспоразума у нама.То је: или одсуство љубави или непажљивост према ближњему, нетактичност, љутит тон разговора, необраћање пажње на интересовање ближњега, непотребно уплитање у његове послове, наметање своје воље или својих погледа, необраћање пажње на наклоности, укус, навике и стање духа ближњега. Зато је код таквих неспоразума потребно да се сами смиримо, дса признамо своју кривицу и искрено молимо ближњега да нам опрости.

Старац Амвросије Оптински је писао:“Самооправдање само изгледа олакшавајуће, а у ствари у душу уноси мрак и сумњу“. А преподобни Пимен је говорио :“Ако увијек и у свему будемо кривили себе, свуда ћемо наћи мир“.

Треба да се сјетимо и примјера светог Тихона. Због изговорених ријечи  истине, ударили су га по образу. Тада је светитељ пао на кољена пред својим увредиоцем и молио да опрости што га је довео до таквог гријеха.

Тако и ми можемо кротко у самом зачетку угасити огањ свађе или неспоразума и сачувати присуство Духа Светога и у себи, а можда и у ближњима.

Прича из живота древних египатских монаха показује нам колики је значај овог правила – увијек само себе сматрати кривим.

Један монах је био љут на другога. Када је други сазнао о томе, пошао је да се помири са њим, али брат му није отворио врата. Тада је овај монах пошао да тражи савјет  од једног старца. Старац му је одговорио: „Погледни да није узрок у твоме срцу? Сматраш ли да си ти прав? Да немаш намјеру да увриједиш брата, а себе оправдаваш? Зато се Бог није коснуо његовог срца и он ти није отворио врата. Али знај ово што ти кажем је истина. Све и да је он био крив пред тобом, положи у срце своје мисао да си ти крив пред њим. И оправдај свога брата. Тада ће Бог у његово срце ставити жељу да се помири с тобом“. Монах је поступио како га је старац научио и када је поново покуцао на врата свога сабрата, он му је одмах отворио и загрлио га од све душе. И у њих се уселио мир.

У свакодневним пословима код себе треба изградити навику да у свему дамо предност ближњему, На примјер, ако смо заузети неким послом  и ближњи нас замоли да му помогнемо у нечему, одмах  треба прекинути оно чиме се бавимо и испунити молбу ближњега да бисмо га успокојили.

Добра навика је да у свему, у чему нам је то могуће, опслужујемо сами себе.  У том случају  отпадају наши захтјеви и полагање права на услуге ближњих. И нећемо им бити на терету.

Такав је примјер светог Агатона Египатског, који је увијек био спреман да се потруди и олакша другима.  Тако, када је потребно превести се преко ријеке, он је први узимао  весло. Када је неки брат долазио код њега, одмах је постављао сто. А ако би се неки гост похвално изразио о било ком предмету који се налази у његовој келији, свети Агатон му је доносио тај предмет присиљавајући га да прими тај дар. И увијек је чезнуо да другима да оно што има, кад год је мислио да други то желе или да им је потребно.

Тако заиста ближње не треба оптерећивати молбама без нарочите потребе. Боље је потрпјети оскудицу у нечему, него их ометати и бити им на терету. Свети подвижници су о томе размишљали овако. Ако ми је потребно ситнијих ствари у општежићу: хране, одјеће и томе слично, Господ ће сам расположити срце ближњега да ми без моје молбе уступи неопходно.

Један старац је дао овакав примјер трпљења у односу према ближњему. Послушник му је грешком у храну умјесто меда сипао покварено, прегорело уље. Старац је ту храну појео, не казавши ни ријечи. „Шта си ми учинио оче“  – узвикнуо је ожалошћени послушник када је примјетио своју грешку. „Вјеруј ми, чедо, – кротко је одговорио старац – да је Богу било угодно, ти не би погријешио и сипао би мед а не покварено уље“. Старац, дакле, у понашању ближњега према њему није видио вољу ближњега нити његову лијеност нити немар него промисао Божији који испитује старчеву вјеру, смирење и трпљење.

Ипак, безазленост у опхођењу према људима не искључује неопходност опрезности. Господ од нас и захтијева да заједно са безазленошћу имамо и мудрост змије (Мт. 10,16). „А сам Исус не повјераваше себе“, људима „јер их он знађаше све“ (Јн.2,24). Ми живимо у свијету, за који јеванђелист Јован говори: „Свијет сав у злу лежи“ (Јн. 5,19).

Како често у својој близини примјећујемо лаж и обману. Зато и повјерење према врлинским, искреним и простосрдачним људима не искључује велику обазривост  у понашању према људима преданим свијету и злу.

Николај Пестов

Превод: сестринство манастира Рустово

Двадесет другог августа прославља се Сабор соловецких светитеља. Иронијом судбине, мјесто подвижништва великих руских светитеља – Соловецка острва у Бијелом мору – за вријеме бољшевичке репресије постало је мјесто мучеништва. Милиони невино осуђених људи били су насилно смјештени у нечовјечне услове, из којих је водио само један пут – у смрт. Но, ма како жестоки били њихови мучитељи, попут свјетлости неугасивог кандила, уздизала се молитва светих од земље ка небу. И унутрашње, духовне слободе у годинама најљуће репресије било је више на Соловкама, него “на слободи” у СССР.

Из сјећања писца Бориса Ширајева

Свето острво
“…Соловецко острво – дивно острво молитвеног созерцања, гдје се спаја, слива, дух времени, човјечији, са духом вјечним, Господњим. Тамна ивица петстогодишњих јела скоро да се ослања на модро, плаво, студено море. Између њих је само једва примјетна танушна бијела трачица. Тишина, мир. На Поноћном мору ријетке су буре. Тишина царује и у дубини зелених непроходних шума, гдје се само строге јеле сашаптавају са трепетно – њежним невјестицама, брезицама, каквих нигдје осим на Соловкама нема. Свиленаста маховина и густа папрат увијају своје дубоко зимско коријење. А печурке! Каквих све тамо има!” Овако су острво и његова природа остали у сјећању писца Бориса Ширајева, једног од малобројних, чудом преживјелих затвореника соловецког логора посебне намјене.
Земља, овјенчана предањем … Када је у петнаестом вијеку монах Кирило – Белојезерског манастира, Саватије, постао отшелник, са својим саподвижником монахом Германом упутио се у пусту, ненасељену соловецку земљу. Недалеко од Секирне горе су подигли Крст и настанили се. После њих на то свето мјесто стигао је свети подвижник, монах Зосима, и за њим читав низ отшелника у потрази за молитвеном усамљеношћу и служењем Богу.
Није било лако живјети на том мјесту: зимски мразеви прелазили су минус четрдесет степени, а љети комарци. Братија се спасавала трудом. Камен по камен, кроз вјекове су подизани зидови свете обитељи и соловецких храмова. Преморене, жуљевите руке монаха извлачиле су мреже, уређивале леје за повртњак, тесале брвна. И трудећи се у зноју лица свога, монаси никада нису престајали да се моле за Русију. Предање каже да је једном свети Зосима, помоливши се Богу, изагнао са острва вукове, јер света земља не треба да буде умрљана крвљу ни људи, ни животиња – створења Божијих…
Но, на крају вјекова невјероватно изопачена машта оних који су били на челу нове совјетске државе претворила је ову свету земљу у један од најстрашнијих логора смрти. Над древним храмом Преображења Господњег вила се црвена застава, зидове су чували наоружани стражари, а унутра је био устројен прави пакао. Од двадесестих година прошлог вијека до укључивања логора у систем совјетске “планске економске производње”, он је био мјесто робијашког труда и физичког истребљења.
“Они који владају”
… Почињала би прозивка. Начелник, тачније “владика” острва, друг Ноктев и његов помоћник Васков упоређивали су спискове… Прво име. Ево, из строја новопридошлих излази војник средњих година, спокојно, достојанствено, онако како што је раније са рефератом ишао у генерални штаб армије. И одједном, пред очима осуђеника, који стоје у реду, он пада. Нису чули пуцањ и тек кад је Васков зовнуо стражара да одвуче тијело убијенога, схватили су шта се десило. А затим исто тако, испред цијеви убице, за длаку од смрти, сви излазе на прозивку. И тако сваки пут, један, или два човјека стријељана на мјесту прозивке, просто да би се у људима сломило и само сјећање да су још недавно “били људи”.
Осуђеници сада знају: од изопачене мамурне маште властодржаца зависи сваки њихов корак и сами живот. За преступе, на примјер неиспуњавање “норме рада” – одсјећи и истесати десет дрва на дан, могу их послати да, лишени горње одјеће цијелу ноћ усред љуте зиме проведу у некадашњем дрвеном голубарнику… А отуда ујутро извлаче замрзли леш… А љети би их без одјеће, свезане, остављали у шуми да их изједу комарци. За неколико дана комарци и разна гамад буквално би појели човјека.
… Промрзли, гладни, изнемогли од жеђи, људи су се враћали у земљу свог последњег прибјежишта.
Број робијаша првих година постојања логора кретао се од 15 до 25 хиљада. За једну зиму од скорбута, туберкулозе и исцрпљености умирало је седам до осам хиљада људи. Године 1926 – 27. када је харала епидемија пјегавог тифуса, умрло је више од пола заробљеника. Са отпочињањем сезоне пловидбе крајем маја почели би да пристижу нови робијаши и већ у новембру премашивана је норма из претходне године. Такав је био живот људи, од којих се највећи број без кривице нашао у заробљеништву. Живот сакривен од “новог покољења совјетских грађана”.

“Да останемо људи”

Али, дух човјечији је снажнији. Људи, који су били на длаку од смрти, налазили су у себи вољу за живот, чувајући душу, ум, срце и свим силама супротстављајући се моралном угњетавању и психолошкој тортури, често тежим од физичке присиле.
По свједочењу Бориса [ирајева, први су се “пренули” глумци. Они су се трудили да се на свој начин прилагоде нечовјечним условима живота и одмах су организовали професионални театар “Хлам”. Једине могућности да изразе однос према ономе што се дешава биле су скривена иронија и понекад јавна сатира. Представе су гледали: и управа логора и војници – стражари (могуће, њихове сјутрашње убице) и заробљеници. За многе људе то је био једини начин да макар на неколико сати, налазећи се у условима релативне слободе, осјете да су и они људи.
И научници су слиједили примјер глумаца. Међу њима били су и највећи стручњаци, цијела Академија. Сакупљали су се у строгој тајности и сачињавали изузетно вриједне реферате. По правилу су бирали интердисциплинарне теме, које су свима интересантне, или теме које су везане са решењем фундаменталних, или методолошких проблема науке.
Учесници тих семинара, који су чудом преживјели, касније су се хвалили да им је “логорско образовање” дало чак и више него универзитетско.
Слично се дешавало и када је у питању читање. У библиотеци су се налазиле књиге давно уклоњене са “континента” као “штетне” и “контрареволуционарне”. Оне су овдје и отписане за оне који су осуђени на смрт.
У логору се могла читати и анализирати литература, коју је било немогуће видјети о њој разговарати “у слободи”.
То је било вријеме исповједничког подвига и за свештенство и за вјернике. Монаси и мирски свештеници трудили су се да буду заједно и повремено су тајно служили службе. Неки од њих су, ризикујући свој живот, исповиједали и причешћивали људе. Хљеба је било јако мало и давали су га они који су били спремни да се одрекну свог дијела, да би се сачувао за свету Литургију. У вријеме, кад су слани на рад у шуму успијевали да сакупе и брзо сакрију у xепове дивље јагоде. Сок од њих употребљавали су умјесто вина на светој Литургији. У случају да их “ухвате на дјелу”, и свештеника и причасника могла је очекивати “Секирка”, Секирна гора – мјесто на коме је било ужасно тешко издржавати казну.
А у шуми, у скривеној келији, недалеко од логора, један непознати монах отшелник непрестано се молио за све који страдају у заточеништву и за Русију. Случајно је мјесто на коме се подвизавао нашао Борис [ирајев. Пред неугасивим кандилом, окружен старим иконама, старац је клечећи испуњавао молитвено правило, као последњи војник некада великог свештеног братства соловецких подвижника. И та је келија за Бориса [ирајева постала занавијек символ Соловецких острва и побједе молитве и живота над смрћу.

Некада су дерани бјежали на бродове, склањали се код бродских момака и упућивали на далеку пловидбу. Ово је било налик на то, само што је Божији позив, Божији зов, био неупоредиво јачи. Њему је било немогуће одољети. Боље речено, ми смо непогрешиво осјећали да ћемо изгубити себе, ако се не одазовемо на њега. И када би нам дали читав свијет са његовим радостима и успјесима, он нам не би био мио, ни потребан.

На почетку свима је било страшно жао родитеља, који ништа не схватају и потпуно су сметени због наше одлучности. Наравно, било нам је жао и другова и другарица и вољених професора са института, који су, не жалећи вријеме и снагу, долазили у манастир „да нас спасавају“ . Нама их је било истински жао, да смо били спремни и живот да дамо за њих. Али, не и манастир.

Наши ближњи су то сматрали бесмисленим и необјашњивим.

Сјећам се кад је стигао Сава Швецов, ја сам већ неколико мјесеци био у манастиру. Била је недјеља, једини слободни дан у седмици. Недељна служба била је чудесно лијепа. Након ручка, ми, млади послушници, лежали смо, блажено испружени на креветима у нашој великој и сунчаној послушничкој келији.

Наједном се широм отворише врата и на прагу се појави један високи младић. Био је наш вршњак, двадест двогодишњак. Био је одјевен у џинс и скупу јакну.

• А баш ми се овдје свиђа! По свој прилици ћу овдје и остати! – изјавио је, ни непоздравивши се са нама.

„Видјећемо хоћеш ли остати, или не, кад те сјутра пошаљу у шталу, или да чистиш канализацију“ , помислио сам зјевајући. Вјероватно су слично мислили и други који су посматрали овај примјерак из престонице, који је улетио удревни манастир.

Испоставило се да је Саша син крупног трговинског представника. Његови родитељи и он живјели су у Пекингу, Лондону и Њујорку и сасвим недавно вратио се у Русију да студира. За Бога је сазнао прије шест мјесеци. Није знао много, али очито је спознао оно најважније, јер од момента од када је сазнао за Бога, непрекидно је, све док није дошао у манастир, осјећао мучну бесмисленост и немир због свега наоколо. Схвативши да је једном пронашао оно за чим је чезнуо, није хтио да обавјештава родитеље о новом мјесту пребивања.  Кад смо га прекорели због окрутности, рекао нам је да га родитељи уопште не разумију, а тата ће га и онако брзо пронаћи.Тако је и било.

Сашин тата је стигао у манастир у црној „Волги“  и направио јавни скандал. Кога није све укључио: милицију, КГБ, довео школске другове, другарице са института, користећи се свим уобичајним средствима, само да би Сашу извео из манастира. И трајало је то доста дуго. Коначно је са ужасом схватио да је све што чини узалуд и да Саша неће никуда да оде.

Манастирски благајник отац Натанаило, љубазно се обратио госту из Москве, желећи да га утјеши:

„Па ето, дајте свог синчића на жртву Богу. Кад буде јеромонах, ви ћете бити поносни на њега“ …

Сјећам се како је заурлао, да се орило у цијелом манастиру:

„Никада“ !!!

Да је знао да је отац Натанаило прозорљив, не би се тако нервирао. И уистину, Саша је сада јеромонах. Од свих нас који смо се оног дана кад је дошао у Псковско-Печерски манастир налазили у сунчаној послушничкој келији, он је једини остао у свом манастиру. А Александар Михаилович, Сашин тата, десет година касније почео је да ради са мном у Москви. Био је управник књижног магацина прво у Донском, а потом и у Сретенском манастиру. На тој црквеној дужности он је и отишао Господу, поставши најискренији молитвеник и боготражитељ.

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

Деведесет шестогодишњи архимандрит Арсеније (Папачок), најстарији и један од најпоштованијих савремених румунских стараца, упокојио се 19. јула 2011 године. Припадао је златној плејади румунских духовника 20. вијека, несравњивих по  ревности у вјери и свецијелој пожртвованости, подвижничком опиту у суровим условима безљудне пустиње – попут авва о којима читамо у древним отачницима. Тај опит је спојен са духовном мудрошћу, тананошћу проницања у тајне људске душе и изузетном литерарном обдареношћу. Старац Арсеније подвизавао се у непроходним шумама румунских гора са оцем Клеопом (Илие); богоборне власти су га прогониле, због исповиједања вјере био је и у затвору. Од 1975 године био је духовник манастира свете Марије у граду Текиргелу код Констанце.

Доносимо одговоре старца на нека актуелна питања духовног живота

 – Како можемо стећи дар смирења и суза на молитви?

– Смирење не може доћи само од себе. Ти прво у свом духовном животу треба да схватиш да ништа не можеш сам без благодати Божије. Спаситељ говори: “Без мене не можете чинити ништа” (Јн. 15, 5). Сто тринаесто правило картагенског сабора гласи: “Но, ако неко говори да он нешто може без Христа, да буде анатема”.

Зар не знаш, брате, ако ти имаш високо мишљење о себи и гордиш се, од тебе је отишла благодат Божија? Јер казано је: “Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат “ (Јак. 4, 6; И Пт. 5, 5). Размисли, па ти си без благодати Божије, прах и пепео. А ако се надаш да ће те Господ непрестано трпјети, као што те је до сад трпио, тада са великим страхом пази, јер Господ дуго трпи, али неких пута зна и да предухитри догађаје.

Сине мој, размисли о томе да ти је остало још мало времена живота и са својом ревношћу и жељом да будеш са ангелима на небесима, ишти смирење, јер једино тада ћеш моћи да цијениш ту красоту, коју си у себи стекао, како ти  духовно богатство не би послужило на вјечну погибао. Пази на себе, брате, јер, ако будеш мислио да те Бог овога часа може посјетити и узети ти душу, сама та мисао научиће те шта да радиш. А познато је да ће Христос у чему нас затекне, у томе нам и судити (в. Јез. 33, 20).

Без смирења нема никакве наде за спасење! А, ако ти, брате, немаш у срцу кротост, тада знај да је у њему неко узношење. Треба знати да Бог од нас тражи тако мало, а заузврат нам даје да заједно са Њим наслиједимо вјечност! Кротост, кротост и опет, кротост!

– Многи се вјерујући жале да немају снаге за молитву. Шта чинити да би се стекла ревност и побожност за свештену молитву?

– Молитву не треба прекидати, макар у уму. И светима су се, ради њиховог смирења, дешавали моменти без молитве, узлети и падови. Према снази свакога од нас, Бог усклађује дарове, да би се постигла духовна равнотежа. Једни губе у квалитету молитве, другима, који су се молили смиреним срцем, бива нека утјеха, и они се радосно моле само стога да би опет доживјели утјеху. Али, то је једноставно заблуда: ми као да се цењкамо, а такве утјехе могу да долазе и од нечастивог, јер лажно задовољство се испољава лажју. Демонима одговара да те држе у том стању лажног мира, спокојства, како би остао затворен за истинску утјеху од молитве, која излази из срца без икакве рачунице и непрекидно. Моли се смирено да у срце твоје сиђе Бог, и не узноси се умом и не лети високо, јер је боље бити ништа, него херој било кога другог, осим Христа.

Нама је непрестано потребна молитва, јер нам приличи да свагда будемо са Богом и јер нас лукави непрестано вреба. Милост је Божија са нама, ниједно ожалошћено срце нека се не боји. Спаситељ нас је Својом Крвљу искупио, а то значи да смо веома скупи.

Има много оних, који иако живе лакомислено, обмањују себе и вјерују  да је довољно да се за њих моли неко од ближњих, или од оних хришћана који живе узвишеним животом, и да ће самим тим наслиједити и блажени благослов тих људи. Добро би било унапријед знати “ да је за цвјетно поље препуно корова, узалудно молити да га мимоиђе коса” (Јорга). “Није срамота пасти под напором болести, срамота је пропасти у нераду и предавајући се уживањима” (Паскал).

– Какве молитве и молитвословља препоручујете монасима и вјерном народу?

-Нећу се сада дотицати оних уобичајених уставом прописаних молитава, које се савршавају. Но, добро би било да ми размислимо о нечем непрекидном, и не само да нанижемо ријечи, него да тако васпитамо себе да осјећамо љубав, да она постане вибрација наше душе. Тај трепет са неухватљивим, непримјетним  уздахом, покушао бих да препоручим.

Каже свети Агатон: “Ко се моли само када се моли, тај се не моли”. Заправо, ради се о томе да, колико је могуће, непрестано срцем својим осјећамо Бога, Мајку Божију и све свете. То би чувало и држало би упаљеном свјећицу душе твоје,  и на такву душу би теже било напасти. Треба знати да се нечастиви јако боји онога ко је трезвен – човјека, који што више стражи! Молитва је безусловно, корисно средство, а трезвеноумље је достигнути циљ.

Препоручујем молитве Најдражем Спаситељу нашем, Мајци Божијој – неуспављивој Утјешитељки душа наших – особито молебане, молитве светом ангелу чувару, и када је неопходно и по побожној жељи, било коме светоме.

За све су добре постојеће молитве, али је уствари најпотребније твоје срце!

Превод: сестринство манастира Рустово

“Хајмо, братијо, три дана да постимо, ништа у уста да не ставимо, више од   гутљаја воде да не попијемо и с Божијом помоћу, житије Бога да насликамо “! Руководилац иконописаца био је строг, прекрасан сјединама, као Бог Отац у куполи храма.

Књаз Јуриј Звенигородски позвао је мајсторе из Тројице – Сергијеве обитељи да ураде исти живопис као у дворском храму Успења Пресвете Богородице на Городки. Олтар је требало да ослика монах Андреј Рубљов. Послије сликања иконе Пресвете Тројице, сматрали су га богонадахнутим. И свакога је чудила његова једноставност. Инок Андреј није себи налагао најстрожи пост, нити је по цијелу ноћ стајао на молитви да би заслужио милост Господњу.

Смјестили су га у манастиру светог Саве Сторожевског. С братијом на службу, с братијом у трпезарију. Ни пустињаштва, ни специјалне удубљености. На велико чудо иконописаца, монах Андреј је тумарао по Звенигороду, по његовим трговима и пристаништима. Са дјецом посматрао дресираног медвједа. А изјутра би се, не жалећи ноге,  успињао на звенигородске горе. Али у пештери светог Саве кратко се задржао. Цјеливао је иконе, кратко полежао затворених очију на земљаном поду, па похитао према баћушкином зденцу да пије свету воду.

Међутим, посао није трпио.

Већ следећег дана, послије Литургије стајао је инок Андреј пред даском припремљеном за рад. Гледао је њену бјелину као да чека да се икона Господња сама пројави, открије, покаже. Започињући сликање, иконописац са умијећем и даром, плаши се да дође до скривеног, до Лика Божијега, до Очију Свевидећега.

Андреј, који је осликао многе храмове, чак иконостас Благовјештенског храма Кремља, који је икону Свете Тројице дао Тројицкој обитељи, без молитве није се смио ни коснути четкицом даске, јер је то дрскост.

И одмах, замах руке, брз прецизан покрет, па још један такав. Обрве су основа, темељ очима. И нема никаквих премишљања. Само свјетлост у души и скривена, слатка чежња да види очи Господње.

Оно што се ствара за вјекове, није резултат невјероватно мучног, тешког рада. Само трен, и још један, и појавише се златасте очи Исуса Христа са великим црним зеницама. Очи Богочовјека.

Андреј се ужаснуо. Спас је гледао мимо њега, јер је имао пред очима и почетак свијета и Страшни Суд. Брзо је насликао беоњаче и капке. Свијетлим линијама нагласио је нос и видио да Господ и њега гледа. Андреј је гледао очи Господње са болом: – грешан сам, грешан! и са љубављу, јер њему је дато да наслика Творца, Логоса, Љубав.

Минутни посао, али је монах Андреј малаксао. Оставивши четкице, пошао је у шуму, у скит, у баћушкину пећиницу и плакао, плакао благодарни.

Икона Божја не може бити лијепа, или просто добра.

“Спас” Андреја Рубљова је чудо. Овај Образ улива наду да и за тебе има мјеста у Божијем срцу, јер је Господ за тебе пострадао.

Превод: сестринство манастира Рустово 

Прво се у даљини  чује нејасна, нарастајућа бука, као када се пијесак просипа и удара по жељезном крову. То је први знак опасности. Чини се да небо тамни, као да су се сјенке згуснуле над клисуром. Вјетар дува јаче, снажније. Својом силином, која је налик на клокотање и вику јата врана, упозорава на опасност. У кланцу се изненада осјећа оштра, језива хладноћа. Бука се појачава и прелази у грмљавину. Ријека тече све брже. Носи туцаник, па шљунак и гране дрвећа. Таласи се разбијају о камење и избочине стијена. Јуре наниже са пјеном која куља. Чини се да вода клокоће и кипи као у огромном котлу. Поток који се јуче једва примјећивао како цури између камења, претвара се у широку бујицу која све више расте. Личи на непријатељску војску која се пење уза степенице и наваљује на зидове тврђаве, а затим разбивши врата продире унутра и уништава све пред собом.

Сада вода носи огромне облутке и дрвеће ишчупано из коријена. Ако путник не успије да се попне на горску стрмину, погибија му је неизбјежна. Ни један пливач не може се одупријети наглој бујици планинске ријеке у вријеме прољећне поплаве.

Опасне су с прољећа шумске стазице на којима је израсла густа, висока трава. Тада се змије, пробуђене из зимског сна скривају у трави и испод коријења. Змија обично не напада човјека, али ако је случајно згази, њени отровни зуби заривају му се у тијело као клинови. Зато пустињаци, одлазећи спрољећа у шуму, обувају дубоке чизме од тврде коже. Око појаса везују дугачко уже да би његово шуштање у трави упозорило змију да се приближава човјек. Ако их пут води кроз шипражје, пустињаци носе са собом дугу мотку. Као што слијепи штапом провјерава пут, тако они  мотком провјеравају сваки корак, да нема у шипражју змија које су у то доба године нарочито отровне и опасне.

Прије него што сједе на камен, уморни путник мора да прегледа да ли се испод њега грије нека змија пробуђена из зимског сна и има ли у близини њених рупа. Ловци постављају замке да би уловили звијери, а змија сама   може постати замка за путника.

У прољеће пустиња се покрива цвјетним тепихом. Особито су ми се свидјели макови. Они расту на нагибима брежуљака, тамо гдје је мало дрвећа. Њихове црноцрвене латице изгледају као пламичци који горе међу угљевљем. Те боје ме подсјећају на древну монашку схиму, на којој су  на тамној основи извезена тамноцрвеном бојом свештена изображења и ријечи.

Дању пустињом одлијеже птичије појање. Долетјевши са југа кући, птице радосно поздрављају и родне шуме и једна другу. Није лако у прољеће посјећивати пустињу. Чак и сами пустињаци тада више воле да окопавају баште и граде келије.

На неким мјестима се земља након отапања сњегова и прољећних киша претвара у растопљено блато. Јаруге, пуне воде, пресијецају пут и човјеку се чини да иде по блатној трескавици.

Љети пустињаци иду да беру јагоде. Печурке беру они који умију. У пустињи нема загушљиве љетње жеге од које страдају житељи равница и приморског појаса. Крошње дрвећа изгледају као огромне шатре. Под њима је чак и у подне сјенка и хладовина. Шума љети изгледа чаробно, као из бајке. Такав мир се ријетко среће. У њему као да престаје вријеме и човјек не жели ни да мисли о томе да након предаха треба путовати. Овдје изгледа као да сати трају стољећима. Полумрак је и само понеки зрак, пробијајући се кроз лишће, на земљу баца свијетле мрље.

Љето непримјетно пролази. Пустиња мијења изглед. Јесен шуму и гору прекрива позлаћеним велом. Златасто и румено лишће у гомилама је попадало на земљу. Јесење сунце не пече, него грије као да милује лице. Тада боје пустиње блиједе и чине се дубљим. Изгледају некако тихе и њежне. У њима се огледа посебна  красота и њежна сјета због растанка.

Стиже зима. Горе прекривене снијегом изгледају као да су прекривене сиједим власима.

Зима је најљепше вријеме за тиховање и молитву. Зима је “пустиња у пустињи”. Особито зимска ноћ. Монаху пустињаку тада нико не куца на врата келије и не прекида му молитву и не одваја га, макар на кратко од Бога. Монах је радостан што нико неће нарушити његово слатко тиховање.

Ноћу уз сјај мјесечеве свјетлости, снијег изгледа као да је састављен од бијелих цвјетова посутих по земљи, а звијезде личе на свјетлуцаве санте на небу. Снијежни сметови прекрили су стазице и путеве. То је још једна преграда између свијета и пустиње.

Монах који види пред собом снијег, као бијелу колијевку, и горе прекривене маглом као да лице скривају маском, осјећа се најсрећнијим човјеком на свијету. За њега нема ништа љепше од снијега и гора. Осјећа се као дјетенце на рукама своје мајке – пустиње.

Зими када често падају кише и дувају вјетрови с мора, монах се добро осјећа у усамљеној келији. Кишне капи добују по крову његове колибе, као да поју отегнуту пјесму. Тај монотони звук кише који је за монаха дивна мелодија, слива се са његовом молитвом.

Чини му се да у млазевима кише ишчезава видљиви свијет, као у таласима потопа, и остаје само његова келија попут ковчега. И да никога и ничега више нема у овом свијету.

Превод: сестринство манастира Рустово

Рубрика: Аскетизм и монашество

АрхимандритРафаилКарелин

“Тијела нарочитих изабраника Божијих не подлијежу труљењу, будући изобилно напојена благодаћу Божијом, и у самој сјени смрти пројављују почетак свог славног Васкрсења. Умјесто смрада, од њих се разлива миомирис, умјесто да наоколо шире смртоносну заразу, они изливају исцјељење од свих болести, шире живот.

Таква тијела истовремено су и мртва и жива. Мртва по људској природи, а жива по присуству Светога Духа у њима”.

О идењу за Господом

“Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије. Кога Господ заволи, томе шаље патње, које чине да срце изабраника Божијег буде мртво за свијет и да његов ум пребива у близини Божијој. Онај, ко се није причестио из те чаше, није способан да наслиједи вјечно блаженство”.

О настојатељу

“То није руководство, управа од овога свијета. То је бреме, истовремено и лако и тешко. Та рамена морају носити немоћи читавог братства. Колико им снаге треба! И како је потребно да настојатељ буде великодушан, самопожртвован, да потпуно заборави своје ја, како његова незграпна и оштро изговорена ријеч не би ранила, па и убила неког од ближњих”.

Превод: сестринство манастира Рустово

Посвећено Е.А.С.

“По убогој, запуштеној цркви ходи свештеник.

Кади и поје: “Хвалите име Господње,

хвалите слуге Господње”… Поје и кади,

а у храму пустом слуга нема”…

В. Розанов

По обичају већ средином поста отац Петар је почео да осјећа претпразнично расположење. Сами пост био му је некако и ближи и дражи. Не само што се навикавао на строго уздржање, него је у њему налазио и нарочиту драж и сладост. Пост је умножио радост ишчекивања. И често је отац Петар размишљао:

– А неки не воле пост. Бог с њима, не разумијем зашто омаловажавају радост празника? У посту се некако удубиш у мисли о Христу, о Његовом понижењу, трпљењима и страдањима. У посту страдаш заједно са Христом, да би на Васкрс васкрсао заједно са Њим.

И одстојавао је отац Петар дуге, покајне службе, радовао се супи с печуркама и чају с медом и са осмијехом гледао како су све мањи и мањи снијежни наноси, како изјутра добијају изгланцани ледени прекривач, са сребрнастим прскалицама које бљеште на величанственом – веселом и уједно меланхоличном – сунашцу.

– А, ево овдје се и не отапа, говори отац Петар, када послије исповијести излазећи из храма, угледа поред уске, вијугаве стазице даску или мало сламе, под којима се снијег није топио и изгледао је као мали, пркосни брежуљак. Тада би даску или сламу пребацивао на друго мјесто. И када би следећег дана пролазио уском вијугавом стазицом, радовао се кад не би угледао оно пркосно узвишењце.

– Брзо се топи. Ускоро ће Васкрс.

Како је вријеме одмицало, тако се код оца Петра појачавала чежња за празником. Имао је утисак да му се срце у грудима шири и расте. Од половине шесте недјеље већ су започеле и припреме за празник. У храму су брисане иконе, кивоти, прани су зидови и под, златним стварима и сасудима је враћан сјај, припремала су се кандилца и фењери за освјетљење, прегледана је ризница. Псалмопојац у црквеној школи је организовао хорске пробе. Спреман је концерт “Да васкрсне Бог”. Пробе су заказиване  око шест сати увече. У селу је било мало сатова, а и они су показивали различита времена, па се дешавало да неки дисканти и алтови дођу у школу и прије четири послеподне. Но, нису само појци долазили, било је ту и љубитеља појања и око школе се свагда скупљао народ. Све је то указивало на близину празника, изгледало је као да су му пошли у сусрет. Школски чувар Трофимич на пробама се осјећао као нека врста хероја и оног ко је заслужан за славље. Ишао је кроз школу важан као генерал, из неког разлога премјештао школске клупе, дијелио срдите коментаре шаљивим појцима и премного ложио пећ. Ни по коју цијену није дозвољавао да се упали лампа:

– Сад је керозин много скуп.

Освјетљавала их је свјетлост воштаних свијећа. По угловима велике, полутамне учионице назирале су се силуете слушалаца, по зидовима су свјетлуцали црвени  одбљесци од разгорјелих дрва у пећи. И то је пробама је с једне стране давало значај нечега необичног, свечаног, важног, а са друге нечег хитног, ужурбаног, ванредног.

Отац Петар је волио да наврати на сабрања у школи послије Вечерње и те необичне околности у којима су одржаване пробе још више су појачавале његово претпразнично расположење:

– Брзо ће Васкрс.

Од Страсне седмице почеле су припреме и у кући оца Петра. Чистили су, прали, стругали, тесали. Све у кући било је у покрету, осјећала се гужва, сви су журили. Свуда цика, клицање, шкрипа, лупање, звоњава. Али припреме у кући оца Петра текле су другачије него у храму, или на пробама. Ту није било ни торжествености, ни унутарње усредсређености. Напротив – све је било нервозно и понекад бесмислено и смијешно. Чак и када је отац Петар видио како куварица разбарушена, прљава и срдита, перући наћве и посуђе, пљуска водом и десно и лијево и пригушено мрмља себи под нос нешто на рачун матушке, отац Петар је и у том гунђању куварице чуо само:
– Ускоро ће Васкрс.

Данас је Страсна субота. Последњи дан… Сјутра је Пасха… У току Литургије, док се појало “Воскресни Боже” промијенили су покрове на Престолу, на проскомидији и на свим аналоњима. Умјесто тамних, ставили су све бијеле, сјајне. Постављени су сјајни свијећњаци са једном и више великих, бијелих, позлаћених свијећа. Храм је одједном постао неуобичајено бијел, свијетао и чист. Након свете Литургије благочестиве жене су још једном опрале под, украсиле иконе и свијећњаке ружичастим и бијелим цвјетовима. Кмет и стражар на иконостасу и по сводовима распоредили су кандилца тако да образују монограме: “Х. В.” и цијеле фразе: “Радујте се, људи! И опет велим: радујте се”! “Није овдје, но устаде” итд. У седам сати отац Петар је благословио да се почне са читањем “Дјела”, потом је пошао кући, мало се поткријепио храном, попио двије шоље чаја и пошао да мало одмори да би био бодар за служење празничног Јутрења. Укућанима је рекао да га обавезно пробуде у једанаест и тридесет.

Пост и службе у току Страсне седмице јако су исцрпиле оца Петра, који претходне ноћи није ни спавао. Јутрење је требало служити око један сат ноћу. Спавало му се, али је некако било чудно спавати те необичне, тајанствене вечери пред васкршње Јутрење. Ипак је мало прилегао. Цијело тијело као да му је било од камена, али је у грудима било тако много силне, огњене васкршње радости, да се дуго окретао час на једну, час на другу страну, као што се и дешава у вријеме несанице, при нервној пренапрегнутости. Ипак је умор надвладао и отац Петар је утонуо у сан.

Каква је била његова сметеност, ужас и страх, кад је пробудивши се, видио да сат показује пола два.

– Боже мој! – говорио је збуњени отац Петар, – поноћ је давно прошла… Шта је ово! Како се то десило? Нису ме пробудили… Нису ме пробудили… Како то тако? Како то… И гдје су сви?

У пометњи се вртио по соби, дохватао час једно, час друго, узимао оно што му није било потребно, саплитао се, ударао у сто, оборио лампу, сломио стакло на сату.

– Боже мој! Ништа се не може наћи… Па гдје ли су сви? Пошли у друго село? Боже! Шта је то? Има ли кога? Има ли кога? – викао је отац Петар.

Успио је некако да навуче расу и онако разбарушен, врео, ознојен, стрмоглавце је излетио на улицу. И тек што је прошао дворишну капију, застао је у чуду.

– Шта је ово?

Црквена порта била је мрачна и пуста. Ни са једног прозора није допирала свјетлост. Потпуна тишина. Као да није васкршња ноћ, када  је храм и споља и изнутра освијетљен стотинама свјетиљки и када се тутњава гласова чује далеко иза ријеке, а њен ехо одзвања чак негдје тамо у горама. А ово? Боже!

Отац Петар није имао снаге да се помјери с мјеста. Погледао је према селу. Све је било као и обично. Ноћ као ноћ. Најобичнија ноћ. У сеоским кућицама је мрак. Ништа д а запуцкета, шкљоцне. Једино се чује звук воденице. Отац Петар се ужаснуо.

-Раде! На овакав дан раде!

И готово да је викнуо:

– Не разумијем! Ништа не разумијем!

На његов глас одазвао се неки сеоски пас. Чуо се звекет ведра из једног дворишта и глас који говори:

-Да тпру, стој! Тпру…

Ништа налик на васкршњу ноћ. Сав збуњен, отац Петар појури кући. Свуда тишина. У трпезарији постављен сто са снијежнобијелим столњаком. На столу све што је потребно за Пасху: васкршњи колач, сир, јаја, шунка. Дом одише чистотом и празничним расположењем.

– Не… Васкрс…. Васкрс… Али, шта је ово? Шта је са храмом?

Наврат – нанос  похита према цркви. Дошавши до врата, стави руку на кваку и видје да су закључана. Стражарница је била у потпуном мраку.

– Све је то због стражара… Прохорич… Он је заспао… Он. Зато је све тако… Зато и… – ко зна зашто помислио је отац Петар.

Потрчао је према стражарници и почео беспоштедно да лупа по прагу прозора.

Прохоричу! Прохоричу! Преспавао! Јутрење преспавао! Брже!

Одговора није било.

– Прохоричу! – отац Петар је још јаче викао и ударао песницом у доњи дио прозора. Кроз прозор се помоли глава неког обријаног човјека, налик на портира.

– Који Прохорич? Шта је било? Је ли пожар? Гдје гори? А, шта? –питала је глава.

-Преспавали јутрење – жестио се отац Петар. Брже звони! Брже! Је си ли разумио? Васкрс је. Брже звони за јутрење! Па?

Глава је неколико тренутака ћутала у недоумици и трљала уснуле очи. Онда је пажљиво и испитивачки осмотрила оца Петра од главе до пете и коначно проговорила:

– Јутрење? Васкрс? Хм… Чудно! Какво сад јутрење?

– О, Господе, Боже мој – узрујавао се отац Петар . Он још не схвата! Па, данас је Пасха, Пасха… Сада треба служити јутрење… Васкршње јутрење…

Глава је опет промрмљала “хм”, осмотрила оца Петра и са изразом чу|ења и досаде на лицу проговорила:

– Сад ћу изаћи.

Неколико тренутака касније пред оцем Петром је стајао униформисан човјек, више налик на енглеског кочијаша, него на вратара.

– Опростите, – започео је, – ја уопште не могу да вас разумијем. Најприје ми, молим вас, реците ко сте.

– Како ко, – скоро плачући одговори отац Петар. Овдашњи свештеник! Свештеник овдашњи! И данас је Пасха. Треба да служим, али сам преспавао, и сви су преспавали… А што ви ћутите? Господе, ни ја ништа не разумијем.

– А ја почињем да схватам, – говорио је отежући човјек у униформи. Ви сте се очито исувише бавили својим пословима, или нешто томе слично и изгубили сте из вида да данас нема ни Васкрса, ни јутрења, ничега таквог нема…

Оцу Петру се дигла коса на глави. Стајао је и широко отворених очију нетремице посматраао човјека у униформи.

– Сједите, молим вас, – предложио је стражар. Овдје има клупа, а ви сте веома исцрпљени. Или, ако желите да вас испратим до куће?

– Гдје да ме пратите? До какве куће – зајечао је отац Петар. Ја хоћу да служим. Васкрс. Данас је Васкрс. Данас је велики празник.

– Е, па није, – већ изнервиран рече човјек у униформи. Кажем вам да су сада укинути сви празници.

Оцу Петру муњевито прође једна мисао кроз главу. Сјетио се како је ту недавно, чини му се, неко говорио како имамо исувише празника, како су храмови, попови и црквене школе штетни за народ, да су службе и пост уносна ствар за свештенство, и томе слично. Сјетио се и како му је један сељак, док је говорио о неопходности поста и исповијести и о користи од душевног бдијења, дрско и нестрпљиво казао:

– Баш ме брига за све то. И каква сад душа? Ја разумијем шта је стомак. И знам шта је песница. А друго? Што се мене тиче, ви своје храмове можете потпуно запечатити. Нећу се ни почешати.

Оцу Петру је све постало јасно. Бојажљивим и утученим гласом је упитао:

– Значи, запечаћена?

– Да, запечаћена… То јест, не баш сасвим запечаћена. Понекад је откључавамо за посјетиоце. Неки се интересују како је тамо било раније.

На лицу оца Петра појавио се неприродан, болан осмјех.

– Као музеј, упитао је гледајући неповјерљиво.

-Па, ето… Као музеј. Управо…

– Пустите ме, – тихо и молећиво изусти отац Петар.

Много тога се осјећало у његовом гласу: и невјероватна патња и тешка туга, и ватрена жеља да буде у храму и види свети олтар, али истовремено и бојазан да га човјек у униформи неће пустити да у|е. Сада му је све зависило од тог човјека.

Човјек у униформи га сажаљиво погледа и рече:

– Два пута седмично отварамо цркву од дванаест и тридесет до петнаест часова. Изволите, дођите у уторак. А сада је већ касно.

– Али, данас је Пасха, Пасха! Какав сад уторак? – повика отац Петар. И како ви пуштате, за новац?

– Петнаест копејки по особи.

_ Чујте ме! Отац Петар је ухватио стражара за руку. Ја ћу вам платити петнаест рубаља. Мало? Даћу вам све што имам. Али сад ме пустите. Сад.

Стражар се мало двоумио.

О, шта да радим са вама? – коначно рече.

Када је стражар, носећи фењер, отворио познату браву, познатих тешких, гвож|ем окованих, шкрипавих врата, отац Петар је био веома узбу|ен.

– Господи, спаси и помилуј! Господи!

Стражар га је изненађено погледао. Отворили су и друга врата и отац Петар се нашао у храму. Дочекао га је неки неуобичајен, језив мирис. Све је наизглед било као прије. Да, као прије, отприје. Ето, иконе које су и раније биле ту. Баш оне пред којима је отац Петар одслужио толико Литургија, отпојао толико молебана и акатиста, пред којима је свијеће постављао и кадио. И колико се очију усредсре|ивало на те иконе, колико је пред њима било проливено суза: и болних и радосних и благодарних… Управо те иконе, негдашње. И све негдашње. И плаштаница је овдје, на зиду. И сточић за парастосе је ту… И кивот од ораховине са иконом светог Пантелејмона… Да, све, све… Али, како је све осиротјело, како је све самотно и суморно. Свијећњаци се искривили и да, да, р|а их прекрила. То се види чак и при свјетлости фењера. Резбарија се измрвила и свуда је има по поду. Пуцкета под ногама. Отац Петар подиже вјенчић са потамњелом позлатом. Али, шта са њим? Стајао је изнад ћивота. Отац Петар пажљиво стави вјенчић на прозор.

Густа, љепљива паучина обави му руку. Баћушка пође даље. Под ногама му је пуцкетала резбарија и прштало стакло. Мора да су била сломљена стакла. Отац Петар погледа увис. По своду су биле распоређене чашице. Могли су се разабрати монограми. Обрадова се: “Боже мој, као некада”. Али, многе чашице су биле пале и са стврднутим уљем ваљале се по поду.

– Каква запуштеност, – размишљао је отац Петар. Да бар хоће да покупе.

Идући од једног краја храма до другога, њежно као мајка, додиривао је час једну ствар, час другу, приљубљивао је уза се, дуго је држао у рукама, цјеливао и крстио се.

Дошли су до пјевнице. Све је било као некада. Ево столића за којим су читали Шестопсалмије, часове… Ево мјеста на коме је увијек стајао бас Никанорич. Ормарић са књигама. Оне исте књиге… Апостол, часослов…

– Боже мој, – рече уплашено отац Петар, је ли могуће да сам ово ја? Ја, отац Петар, овдашњи свештеник? И је ли могуће да је ово онај храм у коме сам служио? Боже мој!

Стао је на амвон. Све је као и прије. Окренуо се према западним вратима и дуго стајао непокретан.

– Зар је ово Васкрс, – размишљао је. Је ли се то дешавало? Колико се радосних лица могло видјети са тог амвона! И како се осјећало религиозно одушевљење. Да, било је, празнична одјећа… свијеће у рукама…

– Мир свима – отегнуто изговори отац Петар и глас му се прекиде. На лицу му се појави грч.

– Је ли могуће више од овога наругати се православној души? – размишљао је он.

Заиста је зао и осветољубив сатана. Гдје је васкршње цвијеће? Гдје васкршњи пламен? Гдје радост? Гдје усхићење? Гдје васкршње химне? О, о!

Пронашао је Цвјетни Триод и отворио прве странице. Стражар је ставио фењер у страну, а сам сјео на сандук у углу и задријемао. Отац Петар је покушао да чита из Триода, али је било мрачно.

– Има ли овдје свијећа?  Увијек их је било у пјевници … И заиста, баш ту на прозору нашао је остатак свијеће тврд као ексер. Пошао је до фењера и упалио је. Чуло се пуцкетање и отац Петар се радосно насмијао. Ујутро када би прије свитања долазио у храм и сам палио прву свијећу, увијек је волио да чује њено пуцкетање. И уопште, волио је он свијећу, баш ову жуту воштану, мирисну. Волио је њен мирис, њен скромни и бојажљиви остатак, волио је да се моли са свијећом. Осјећао је као да му она нешто разгоријева у души, као да души нешто говори. И као да је сама свијећа нешто живо и њежно. Дуго и са љубављу отац Петар посматраше свијећу, па је принесе да освијетли Триод. Опет је осјетио дрхтавицу. Какве ријечи! Како је све то блиско! И како драго!

“За јутрење параеклисијарх … ушавши у храм, пали све свијеће и кандила: узима двије посуде са упаљеним угљем и ставља много миришљавог тамјана, тако да се сав храм испуни миомириса. Настојатељ, јереји и |акони облаче се у најсвечанија одјејанија”.

И даље: “Ово је дан који створи Господ, радујмо се” …

Познате, вољене, свештене странице! Отац Петар се сјећа како је још као ученик богословије волио да у току Часног поста загледа те миле странице и како се још тада од тих светих и торжествених ријечи испуњавао побожним трепетом. Полако шапћући читао је страницу по страницу: “Очистимо чувства и угледајмо … Христа како се блиста. Нека сав свијет прославља, јер Христос уста… Весеље вјечно”.

– Вјечно! – застаде отац Петар, па настави:

“… Из гроба нам засија Предивно Сунце Правде… О, другарице! При|ите да мирисима помажемо живоносно тијело… Погледај наоколо, Сионе, и види: Ево, до|оше теби као богосвијетла свјетила, од запада и сјевера и мора и истока, чеда твоја, у теби благосиљајући Христа у вјекове”!

– У вјекове … У вјекове … – понављао је отац Петар.

Заиграло му је пред очима. И ријечи свештених пјесама које одишу радошћу, и странице Триода укапане воском, и некакав нарочити мирис црквених кожних књига, који се ни са чим не може упоредити, све му је то било толико блиско, невјероватно блиско. Била је ту и његова душа и душе његовог оца, дједа, прадједа, душа црквењака Ивана Кузмича и свих његових предака, душе црквеног старјешине, стражара, овдје је било тако много изворне живе душе сваког руског човјека, цијелог руског народа.

– И узети све то и негдје закључати, узети Цвјетни Триод да не буде пред радосним, узбу|еним појцима, не капати воском по његовим листовима, не појати веселе, разигране напјеве сладосних пјесама из њега – па то је … немогуће? То је просто невјероватно! То значи узети душу оца Петра, Ивана Кузмича, свих људи, цијелог народа, и над том живом душом која се не спрема за умирање, извршити неки тежак и гнусан преступ … Не! То је немогуће. И нема сумње да ће баш сада, ове ноћи запојати пјесме које се налазе на старим, накапаним страницама Триода, да ће оживјети те странице и да ће се све наоколо испунити животом … То је несумњиво.

Али, чим се отац Петар осврнуо иза себе, видио прљавштину и пустош у храму и чуо хркање стражара у мрачном углу, бујица његових радосним мисли, у трену је усахла. Горко се осмјехнуо. Погледао је књигу, потом стражара и некако бојажљиво, стидљиво упитао:

– А, чујте … господине! Чујте … Да ли бих могао мало да појем? Тихо бих … А?

Стражар, који је дотле спавао, налактивши се, погледа унаоколо, и видјевши да се ништа нарочито није десило, промрмља:

– Добро… Изволите …

Журно, на прстима, отац Петар дође до ормара са одеждама и отвори је. Шарке на вратима зашкрипјеше неким непознатим, реским звуком. Узимао је час једну, час другу.

– Ево је … Пасхална, – рече и благословивши влажну, бијелу одежду поче да се облачи.

Журно и опрезно, некуда хитајући и нечега се плашећи, ушао је у олтар. Стао је испред Престола и несигурним, од узбу|ења дрхтавим гласом, свечано изговорио:

– Слава Светој … и Нераздјељивој Тројици … И сам је запјевао:

– Амин.

И наставио:

– Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи …

У пустом, запуштеном храму, глас оца Петра звучао је потмуло и чудно. И звук тог усамљеног гласа чинио је да пустош и запуштеност храма дјелују још болније и неподношљивије.

– И онима који су у гробовима …

Али, глас му опет утихну. Сав исцрпљен, клече пред Престолом, положи главу на њега, и силно и незадрживо зарида:

– Господе, Господе! – јецао је. Велики Боже! Зашто оваква казна? Зашто оваква мука? Ужас, ужас! Господе, узми ме из овог кошмара! Узми ме Себи, Господе! Узми Себи. Или пошаљи, Господе, људима вјеру. Пошаљи љубав. Утврди, Господе, њихову вјеру. Растопи лед у њиховим срцима. Васкрсни, Господе, у нашим душама. Сједини нас у име Твоје, Господе! Помози невјерју нашем. Или … узми … узми ме Себи… Не дај ми да гледам ову страшну бруку … Узми …

Све силније је јецао. Тресло му се цијело тијело. Осјећао је да је покров на Престолу мокар од његових суза. А њима као да није било краја.

– Господе! Узми, узми ме Себи…

– Баћушка, еј, баћушка, – разлеже се одједном над ухом оца Петра. Баћушка! Господе, нешто се успавао… Баћушка! Вријеме је за јутрење. У Новоселкама већ благовијесте. И код нас је све готово. Баћушка!

Пренувши се из сна, сав црвен и ознојен и узнемирен, отац Петар скочи из постеље. Као громом пого|ен, неколико секунди је без ријечи стајао испред црквеног стражара Прохорича. Потом се нагло прекрсти, једном, па још једном. Погледа уоколо, пажљиво осмотри Прохорича и наједном се весело, радосно засмија.

О, то је, значи, сан – узвикну. Слава Теби, Господе! Слава Теби, Господе!

Окренуо се иконама и поново прекрстио.

– А ружан сте сан уснили, баћушка? – питао је у недоумици Прохорич.

– Не питај! Тако ружан сан… одговорио је отац Петар и отрчао да се умије.

– Значи сан, сан, непрестано је понављао. Слава Богу. Али, како је страшно било. Какав ужас! Господе, благодарим Ти! То је био сан… Да, наравно. Па, како би друкчије и могло бити? Зар је могуће да се то деси у стварности? Апсолутно не. Просто је бесмислено. И савршено немогуће. Не може бити никада. Да, да. Не може бити.

Отац Петар је погледао према порти. Храм је био сав у сјају и попут неке колосалне свијеће уздизао се ка небу. Около је врвио и брујао народ. Спремали су се да запале бурад са смолом.

– Наравно, наравно, – говорио је ужурбано отац Петар, – ништа такво не може бити. Не може бити. Такав празник. Немогуће…

Обукао се и изашао на улицу. Дочекао га је топли и благи прољећни повјетарац. Осјећао се мирис гњиле земље и расцвјеталих пупољака. Меки и њежни ваздух доносио је, час тише, час снажније у финим таласима, звуке торжественог и чистог славља из сусједних села.

– Како је лијепо! – оте се оцу Петру. Шта се може упоредити са овом ноћи?

Ушавши у храм, отац Петар је видио упаљене монограме, блистави олтар препун упаљених свијећа и цвијећа. Икона Васкрсења сва је била у бијелом и розом цвијећу, па се чинило да Христос ходи по њему у врту Јосифа Ариматејског, да би Магдалини и другима рекао:

-Радујте се.

Отац Петар је започео службу са неким посебним трепетом, са неким необичним треперењем у грудима. Пред њим је било све оно што је тако беспомоћно искао у кошмарном сну. Бескрајна радост осјећала се у сваком звуку његовог гласа, видјела се у сваком његовом покрету. Као одговарајући акорд на његову радост, из дубине срца вјерних ширило се весеље.

Када је након појања испред затворених врата, отац Петар ушао у окићени, блистави храм, и снажним гласом, свечано изговорио: “Христос воскресе”, религиозно узбу|ење народа достигло је врхунац.

– Ваистину, ваистину воскресе! – брујао је и громогласно одговарао народ. Ваистину! И у том “ ваистину” било је нешто стихијско, огледало се нешто непобједиво, као свака стихија, нешто вјечно, неподложно умирању. И у том         “ ваистину” изливало се све најбоље из сваког човјека, све истински људско и више него људско. Као да се духовно, Божанско начело у човјеку обукло у тијело и кости, примило конкретне облике и постало очигледно, опипљиво, реално…

– Ваистину!

– Христос воскресе! – опет и опет објављивао је отац Петар уз пратњу ликујућег појања.

Као одговор поново се чуло стихијско брујање, које је заглушивало и глас оца Петра и појање хора:

– Ваистину, ваистину!

А отац Петар је у том брујању чуо своје сопствено:

– Не може бити… Не може бити…

И служио је са таквим снажним осјећањем, са таквом љубављу према васкрслом Христу и са таквим огњем свештеног одушевљења, као, чинило му се, никад раније.

– Како је лијепо, баћушка, како је добро, – прошаптао је стражар Прохорич, на крају јутрења дајући оцу Петру трисвјећњак. Као у рају… И сунце се радује…

А у очима му сузе.

Заплака и отац Петар. Али нису то биле сузе туге и очајања, којима је он недавно, како је изгледало, плакао пред тим истим Престолом, већ сузе дјечије радости и чистог усхићења.

Превод: сестринство манастира Рустово