Писмо Светог епископа Варнаве Хвостанског сестринству манастира Јазак о музици

Св. Муч. Евтихије и др.

м. Беочин, 6-IX-64

У Господу предраге Сестре моје,

Ево, иако ни по којој мери ни кантару, ни секунда, заиста, времена немам, ипак у љубави Христовој према Вама отимам време и пркосим ходу сунца и месеца, као што је пророк Божији у бици са непријатељима Израиљевим чинио. Зар и ми нисмо слуге Божије, зар и нама није Господ рекао: Другови моји! – да, та света реч данас је упрљана другарством антихристовим (зар може ма где ван Христа бити другарства, зар није она наказа у сподоби људској, Стаљин, показо шта значи другарство у кући нехристовој!?) – да, и ми смо позвани на Велики Банкет који небо већ овде приређује и даје, већ овде, међу гладним просјацима овога света. Зато се и журимо, али у часовима силе своје вичемо сунцу: Стани! и звездама: Не мичите се! Зато вам ја данас пишем, данас, кад, заправо, ни секунда времена немам.

Хоћу, најпре, о музици да Вам говорим. Да Вам саопштим коју реч о томе милозвучном Говору Божјем на овоме свету, и на свим световима Божјим. У ранијим вековима људи су говорили омузици сфера, и тврдили да се у васиони непрестано чује нека тајанствена, дивна музика, која својим божанским звуцима испуњује цео бескрајни простор звездани. Мислили су да и звезда звезди шапуће речи Вечне Љубави говором само звездама знаним, а тај говор, као говор изнад сваког говора, могао је бити само музика, мелодија нотâ, нотâ некомпонованих руком људском, и замишљених ограниченом, заглушеном људском душом. То су симфоније, мислили су наши преци, које су само анђели могли спевати, само њихове обасјане душе могле компоновати и предати звездама, да се дошаптавају кроз мрачне, кроз недокучне даљине звездане. И оне су шаптале, говориле су језиком музике, јединим могућим.

И када се потомак Адамов, мучен проклетством свог претка, пробијао кроз густе прашуме мука и зноја, када је душа зашиштала, у вечитој жалости за Изгубљеним Рајем, онда се милост Божија спустила на људе: научила их је музици, песми, тајном говору душе. Тако су песма и музика биле прве утехе које је небо дало земљи, прве, после оне највеће и главе: …И род женин стаће змији на главу…

Музика оста и данас оно што је била најпре: велико откривење Божије. Гласник лепших светова одређених за човека и за душу његову. Капара тих светова у недоступној лепоти звука, у шареном ткању мелодија, које дочаравају оно што сад немамо, али што нам је спремљено, што нас припремљено, очекује. А музика, то тихо куцање на врата нашег срца, храбри нас, теши, доказује да смо заиста створени за лепше, за више, за савршеније и срећније светове, тамо где ће музика бити отворена књига, где ће њени звуци бити део самог живота, не прижељкивања, и наде, и чекања, већ Живота Самог.

Зато се по музици распознају људске душе. Оне које музици отварају своје капије, те су душе ближе осећању неба, и невидљивих анђелских светова. Али, авај, све на овоме проклетоме свету проклетство и искушење, све је замка души, све је опчињено магијом змије, која пуже и вуче се по свим стварима земаљским, и од свих њих прави клопку за људе. Тако и са музиком. Многи су због ње и душе погубили. То као да би нам дали прекрасно језеро, зелено и плаво, и пуно златних обала рајских птица. И када би ми, уместо да уживамо у њему скочили у њега и задавили и тело и душу своју. Тако са музиком. Она је предивни предео, за онога ко има мапу, и познаје стазе и богазе своје сопствене душе, и ко зна и позна слабост људске природе, отрованост потомака Адамових, неспособних да седе на обали предивног језера зеленог и плавог, већ се отискују са његове меке обале посуте цвећем, и налазе смрт у хладној води његовој. То је она прастара опасност, која мами, и коју треба познавати, да би постала неопасна. Јер музика није(подвуч. аутор) небо на овоме свету, она га само предсказује, издалека на њега указује, и помиње да се, сада, између нас и неба налази непремостива провалија. Тешко ономе ко покуша својим слабим ногама да је прескочи! Заиста, уместо да остане на зеленој обали језера, и созерцава плаву и шарену лепоту његову, његова ће нога склизнути, и наћи ће свој крај на дну језерском.

Ја се не бојим за Вас, сестре моје дивне. Ви сте обучене у оклоп мудрости и знања, Ваше душе отврају се звуцима божанске музике, али капије њихове остају затворене за све сиренске звуке који вуку на дно језера, које, најпре, омађијају, онда вуку, и напослетку довуку до паклених врата.

Пазите, као што је и сама музика само по површини присутна, приступачна, тако су и ове моје речи о њој једна далека напомена. Њу треба тихо ослушнути. Ја знам да међу Вама има бар једна душа која ће чути, и чувши разумети и радовати се.

Како сте, миле сестре моје? Како бројите ове кратке дане јесени наше битке? Пролеће је на прагу. И када цича зашкрипи на прагу, ми јој довикујемо: Склони се, мразе, ето маја, стоји за тобом, хоће да уђе у дом мој! Уђи, мају, уђи! И ми никада нисмо ван маја Божијег. Када вам ово говори онога кога чува новембар и децембар овога света, са својим немоћном полицијом и ланцима, онда знајте да је тако!

(…)

Овај папир је из болнице. Ово су разни графички знаци и мерења срца, живаца итд. То је остало у београдској болници. Баш Вама на њему пишем, јер хоћу да с његовом употребом, то значи нестанком, означим молитвену веру и наду да ће Вашим моћним молитвама невестâ и заручницâ Христових нестати и болест моје миле мајке мученице. Ево шаљем карту, слику м. Беочина Мирку.

С. Параскева, јави јеси ли мoгла прочитати сваку реч овде.

Од Господа Вам Музичку радост жели Ваш брат

Еп.+Варнава