ikona-vaskrsenja-hristova

03.10.2016.

Не може бити

Не  може бити

Посвећено Е.А.С.

“По убогој, запуштеној цркви ходи свештеник.

Кади и поје: “Хвалите име Господње,

хвалите слуге Господње”… Поје и кади,

а у храму пустом слуга нема”…

В. Розанов

По обичају већ средином поста отац Петар је почео да осјећа претпразнично расположење. Сами пост био му је некако и ближи и дражи. Не само што се навикавао на строго уздржање, него је у њему налазио и нарочиту драж и сладост. Пост је умножио радост ишчекивања. И често је отац Петар размишљао:

– А неки не воле пост. Бог с њима, не разумијем зашто омаловажавају радост празника? У посту се некако удубиш у мисли о Христу, о Његовом понижењу, трпљењима и страдањима. У посту страдаш заједно са Христом, да би на Васкрс васкрсао заједно са Њим.

И одстојавао је отац Петар дуге, покајне службе, радовао се супи с печуркама и чају с медом и са осмијехом гледао како су све мањи и мањи снијежни наноси, како изјутра добијају изгланцани ледени прекривач, са сребрнастим прскалицама које бљеште на величанственом – веселом и уједно меланхоличном – сунашцу.

– А, ево овдје се и не отапа, говори отац Петар, када послије исповијести излазећи из храма, угледа поред уске, вијугаве стазице даску или мало сламе, под којима се снијег није топио и изгледао је као мали, пркосни брежуљак. Тада би даску или сламу пребацивао на друго мјесто. И када би следећег дана пролазио уском вијугавом стазицом, радовао се кад не би угледао оно пркосно узвишењце.

– Брзо се топи. Ускоро ће Васкрс.

Како је вријеме одмицало, тако се код оца Петра појачавала чежња за празником. Имао је утисак да му се срце у грудима шири и расте. Од половине шесте недјеље већ су започеле и припреме за празник. У храму су брисане иконе, кивоти, прани су зидови и под, златним стварима и сасудима је враћан сјај, припремала су се кандилца и фењери за освјетљење, прегледана је ризница. Псалмопојац у црквеној школи је организовао хорске пробе. Спреман је концерт “Да васкрсне Бог”. Пробе су заказиване  око шест сати увече. У селу је било мало сатова, а и они су показивали различита времена, па се дешавало да неки дисканти и алтови дођу у школу и прије четири послеподне. Но, нису само појци долазили, било је ту и љубитеља појања и око школе се свагда скупљао народ. Све је то указивало на близину празника, изгледало је као да су му пошли у сусрет. Школски чувар Трофимич на пробама се осјећао као нека врста хероја и оног ко је заслужан за славље. Ишао је кроз школу важан као генерал, из неког разлога премјештао школске клупе, дијелио срдите коментаре шаљивим појцима и премного ложио пећ. Ни по коју цијену није дозвољавао да се упали лампа:

– Сад је керозин много скуп.

Освјетљавала их је свјетлост воштаних свијећа. По угловима велике, полутамне учионице назирале су се силуете слушалаца, по зидовима су свјетлуцали црвени  одбљесци од разгорјелих дрва у пећи. И то је пробама је с једне стране давало значај нечега необичног, свечаног, важног, а са друге нечег хитног, ужурбаног, ванредног.

Отац Петар је волио да наврати на сабрања у школи послије Вечерње и те необичне околности у којима су одржаване пробе још више су појачавале његово претпразнично расположење:

– Брзо ће Васкрс.

Од Страсне седмице почеле су припреме и у кући оца Петра. Чистили су, прали, стругали, тесали. Све у кући било је у покрету, осјећала се гужва, сви су журили. Свуда цика, клицање, шкрипа, лупање, звоњава. Али припреме у кући оца Петра текле су другачије него у храму, или на пробама. Ту није било ни торжествености, ни унутарње усредсређености. Напротив – све је било нервозно и понекад бесмислено и смијешно. Чак и када је отац Петар видио како куварица разбарушена, прљава и срдита, перући наћве и посуђе, пљуска водом и десно и лијево и пригушено мрмља себи под нос нешто на рачун матушке, отац Петар је и у том гунђању куварице чуо само:
– Ускоро ће Васкрс.

Данас је Страсна субота. Последњи дан… Сјутра је Пасха… У току Литургије, док се појало “Воскресни Боже” промијенили су покрове на Престолу, на проскомидији и на свим аналоњима. Умјесто тамних, ставили су све бијеле, сјајне. Постављени су сјајни свијећњаци са једном и више великих, бијелих, позлаћених свијећа. Храм је одједном постао неуобичајено бијел, свијетао и чист. Након свете Литургије благочестиве жене су још једном опрале под, украсиле иконе и свијећњаке ружичастим и бијелим цвјетовима. Кмет и стражар на иконостасу и по сводовима распоредили су кандилца тако да образују монограме: “Х. В.” и цијеле фразе: “Радујте се, људи! И опет велим: радујте се”! “Није овдје, но устаде” итд. У седам сати отац Петар је благословио да се почне са читањем “Дјела”, потом је пошао кући, мало се поткријепио храном, попио двије шоље чаја и пошао да мало одмори да би био бодар за служење празничног Јутрења. Укућанима је рекао да га обавезно пробуде у једанаест и тридесет.

Пост и службе у току Страсне седмице јако су исцрпиле оца Петра, који претходне ноћи није ни спавао. Јутрење је требало служити око један сат ноћу. Спавало му се, али је некако било чудно спавати те необичне, тајанствене вечери пред васкршње Јутрење. Ипак је мало прилегао. Цијело тијело као да му је било од камена, али је у грудима било тако много силне, огњене васкршње радости, да се дуго окретао час на једну, час на другу страну, као што се и дешава у вријеме несанице, при нервној пренапрегнутости. Ипак је умор надвладао и отац Петар је утонуо у сан.

Каква је била његова сметеност, ужас и страх, кад је пробудивши се, видио да сат показује пола два.

– Боже мој! – говорио је збуњени отац Петар, – поноћ је давно прошла… Шта је ово! Како се то десило? Нису ме пробудили… Нису ме пробудили… Како то тако? Како то… И гдје су сви?

У пометњи се вртио по соби, дохватао час једно, час друго, узимао оно што му није било потребно, саплитао се, ударао у сто, оборио лампу, сломио стакло на сату.

– Боже мој! Ништа се не може наћи… Па гдје ли су сви? Пошли у друго село? Боже! Шта је то? Има ли кога? Има ли кога? – викао је отац Петар.

Успио је некако да навуче расу и онако разбарушен, врео, ознојен, стрмоглавце је излетио на улицу. И тек што је прошао дворишну капију, застао је у чуду.

– Шта је ово?

Црквена порта била је мрачна и пуста. Ни са једног прозора није допирала свјетлост. Потпуна тишина. Као да није васкршња ноћ, када  је храм и споља и изнутра освијетљен стотинама свјетиљки и када се тутњава гласова чује далеко иза ријеке, а њен ехо одзвања чак негдје тамо у горама. А ово? Боже!

Отац Петар није имао снаге да се помјери с мјеста. Погледао је према селу. Све је било као и обично. Ноћ као ноћ. Најобичнија ноћ. У сеоским кућицама је мрак. Ништа д а запуцкета, шкљоцне. Једино се чује звук воденице. Отац Петар се ужаснуо.

-Раде! На овакав дан раде!

И готово да је викнуо:

– Не разумијем! Ништа не разумијем!

На његов глас одазвао се неки сеоски пас. Чуо се звекет ведра из једног дворишта и глас који говори:

-Да тпру, стој! Тпру…

Ништа налик на васкршњу ноћ. Сав збуњен, отац Петар појури кући. Свуда тишина. У трпезарији постављен сто са снијежнобијелим столњаком. На столу све што је потребно за Пасху: васкршњи колач, сир, јаја, шунка. Дом одише чистотом и празничним расположењем.

– Не… Васкрс…. Васкрс… Али, шта је ово? Шта је са храмом?

Наврат – нанос  похита према цркви. Дошавши до врата, стави руку на кваку и видје да су закључана. Стражарница је била у потпуном мраку.

– Све је то због стражара… Прохорич… Он је заспао… Он. Зато је све тако… Зато и… – ко зна зашто помислио је отац Петар.

Потрчао је према стражарници и почео беспоштедно да лупа по прагу прозора.

Прохоричу! Прохоричу! Преспавао! Јутрење преспавао! Брже!

Одговора није било.

– Прохоричу! – отац Петар је још јаче викао и ударао песницом у доњи дио прозора. Кроз прозор се помоли глава неког обријаног човјека, налик на портира.

– Који Прохорич? Шта је било? Је ли пожар? Гдје гори? А, шта? –питала је глава.

-Преспавали јутрење – жестио се отац Петар. Брже звони! Брже! Је си ли разумио? Васкрс је. Брже звони за јутрење! Па?

Глава је неколико тренутака ћутала у недоумици и трљала уснуле очи. Онда је пажљиво и испитивачки осмотрила оца Петра од главе до пете и коначно проговорила:

– Јутрење? Васкрс? Хм… Чудно! Какво сад јутрење?

– О, Господе, Боже мој – узрујавао се отац Петар . Он још не схвата! Па, данас је Пасха, Пасха… Сада треба служити јутрење… Васкршње јутрење…

Глава је опет промрмљала “хм”, осмотрила оца Петра и са изразом чу|ења и досаде на лицу проговорила:

– Сад ћу изаћи.

Неколико тренутака касније пред оцем Петром је стајао униформисан човјек, више налик на енглеског кочијаша, него на вратара.

– Опростите, – започео је, – ја уопште не могу да вас разумијем. Најприје ми, молим вас, реците ко сте.

– Како ко, – скоро плачући одговори отац Петар. Овдашњи свештеник! Свештеник овдашњи! И данас је Пасха. Треба да служим, али сам преспавао, и сви су преспавали… А што ви ћутите? Господе, ни ја ништа не разумијем.

– А ја почињем да схватам, – говорио је отежући човјек у униформи. Ви сте се очито исувише бавили својим пословима, или нешто томе слично и изгубили сте из вида да данас нема ни Васкрса, ни јутрења, ничега таквог нема…

Оцу Петру се дигла коса на глави. Стајао је и широко отворених очију нетремице посматраао човјека у униформи.

– Сједите, молим вас, – предложио је стражар. Овдје има клупа, а ви сте веома исцрпљени. Или, ако желите да вас испратим до куће?

– Гдје да ме пратите? До какве куће – зајечао је отац Петар. Ја хоћу да служим. Васкрс. Данас је Васкрс. Данас је велики празник.

– Е, па није, – већ изнервиран рече човјек у униформи. Кажем вам да су сада укинути сви празници.

Оцу Петру муњевито прође једна мисао кроз главу. Сјетио се како је ту недавно, чини му се, неко говорио како имамо исувише празника, како су храмови, попови и црквене школе штетни за народ, да су службе и пост уносна ствар за свештенство, и томе слично. Сјетио се и како му је један сељак, док је говорио о неопходности поста и исповијести и о користи од душевног бдијења, дрско и нестрпљиво казао:

– Баш ме брига за све то. И каква сад душа? Ја разумијем шта је стомак. И знам шта је песница. А друго? Што се мене тиче, ви своје храмове можете потпуно запечатити. Нећу се ни почешати.

Оцу Петру је све постало јасно. Бојажљивим и утученим гласом је упитао:

– Значи, запечаћена?

– Да, запечаћена… То јест, не баш сасвим запечаћена. Понекад је откључавамо за посјетиоце. Неки се интересују како је тамо било раније.

На лицу оца Петра појавио се неприродан, болан осмјех.

– Као музеј, упитао је гледајући неповјерљиво.

-Па, ето… Као музеј. Управо…

– Пустите ме, – тихо и молећиво изусти отац Петар.

Много тога се осјећало у његовом гласу: и невјероватна патња и тешка туга, и ватрена жеља да буде у храму и види свети олтар, али истовремено и бојазан да га човјек у униформи неће пустити да у|е. Сада му је све зависило од тог човјека.

Човјек у униформи га сажаљиво погледа и рече:

– Два пута седмично отварамо цркву од дванаест и тридесет до петнаест часова. Изволите, дођите у уторак. А сада је већ касно.

– Али, данас је Пасха, Пасха! Какав сад уторак? – повика отац Петар. И како ви пуштате, за новац?

– Петнаест копејки по особи.

_ Чујте ме! Отац Петар је ухватио стражара за руку. Ја ћу вам платити петнаест рубаља. Мало? Даћу вам све што имам. Али сад ме пустите. Сад.

Стражар се мало двоумио.

О, шта да радим са вама? – коначно рече.

Када је стражар, носећи фењер, отворио познату браву, познатих тешких, гвож|ем окованих, шкрипавих врата, отац Петар је био веома узбу|ен.

– Господи, спаси и помилуј! Господи!

Стражар га је изненађено погледао. Отворили су и друга врата и отац Петар се нашао у храму. Дочекао га је неки неуобичајен, језив мирис. Све је наизглед било као прије. Да, као прије, отприје. Ето, иконе које су и раније биле ту. Баш оне пред којима је отац Петар одслужио толико Литургија, отпојао толико молебана и акатиста, пред којима је свијеће постављао и кадио. И колико се очију усредсре|ивало на те иконе, колико је пред њима било проливено суза: и болних и радосних и благодарних… Управо те иконе, негдашње. И све негдашње. И плаштаница је овдје, на зиду. И сточић за парастосе је ту… И кивот од ораховине са иконом светог Пантелејмона… Да, све, све… Али, како је све осиротјело, како је све самотно и суморно. Свијећњаци се искривили и да, да, р|а их прекрила. То се види чак и при свјетлости фењера. Резбарија се измрвила и свуда је има по поду. Пуцкета под ногама. Отац Петар подиже вјенчић са потамњелом позлатом. Али, шта са њим? Стајао је изнад ћивота. Отац Петар пажљиво стави вјенчић на прозор.

Густа, љепљива паучина обави му руку. Баћушка пође даље. Под ногама му је пуцкетала резбарија и прштало стакло. Мора да су била сломљена стакла. Отац Петар погледа увис. По своду су биле распоређене чашице. Могли су се разабрати монограми. Обрадова се: “Боже мој, као некада”. Али, многе чашице су биле пале и са стврднутим уљем ваљале се по поду.

– Каква запуштеност, – размишљао је отац Петар. Да бар хоће да покупе.

Идући од једног краја храма до другога, њежно као мајка, додиривао је час једну ствар, час другу, приљубљивао је уза се, дуго је држао у рукама, цјеливао и крстио се.

Дошли су до пјевнице. Све је било као некада. Ево столића за којим су читали Шестопсалмије, часове… Ево мјеста на коме је увијек стајао бас Никанорич. Ормарић са књигама. Оне исте књиге… Апостол, часослов…

– Боже мој, – рече уплашено отац Петар, је ли могуће да сам ово ја? Ја, отац Петар, овдашњи свештеник? И је ли могуће да је ово онај храм у коме сам служио? Боже мој!

Стао је на амвон. Све је као и прије. Окренуо се према западним вратима и дуго стајао непокретан.

– Зар је ово Васкрс, – размишљао је. Је ли се то дешавало? Колико се радосних лица могло видјети са тог амвона! И како се осјећало религиозно одушевљење. Да, било је, празнична одјећа… свијеће у рукама…

– Мир свима – отегнуто изговори отац Петар и глас му се прекиде. На лицу му се појави грч.

– Је ли могуће више од овога наругати се православној души? – размишљао је он.

Заиста је зао и осветољубив сатана. Гдје је васкршње цвијеће? Гдје васкршњи пламен? Гдје радост? Гдје усхићење? Гдје васкршње химне? О, о!

Пронашао је Цвјетни Триод и отворио прве странице. Стражар је ставио фењер у страну, а сам сјео на сандук у углу и задријемао. Отац Петар је покушао да чита из Триода, али је било мрачно.

– Има ли овдје свијећа?  Увијек их је било у пјевници … И заиста, баш ту на прозору нашао је остатак свијеће тврд као ексер. Пошао је до фењера и упалио је. Чуло се пуцкетање и отац Петар се радосно насмијао. Ујутро када би прије свитања долазио у храм и сам палио прву свијећу, увијек је волио да чује њено пуцкетање. И уопште, волио је он свијећу, баш ову жуту воштану, мирисну. Волио је њен мирис, њен скромни и бојажљиви остатак, волио је да се моли са свијећом. Осјећао је као да му она нешто разгоријева у души, као да души нешто говори. И као да је сама свијећа нешто живо и њежно. Дуго и са љубављу отац Петар посматраше свијећу, па је принесе да освијетли Триод. Опет је осјетио дрхтавицу. Какве ријечи! Како је све то блиско! И како драго!

“За јутрење параеклисијарх … ушавши у храм, пали све свијеће и кандила: узима двије посуде са упаљеним угљем и ставља много миришљавог тамјана, тако да се сав храм испуни миомириса. Настојатељ, јереји и |акони облаче се у најсвечанија одјејанија”.

И даље: “Ово је дан који створи Господ, радујмо се” …

Познате, вољене, свештене странице! Отац Петар се сјећа како је још као ученик богословије волио да у току Часног поста загледа те миле странице и како се још тада од тих светих и торжествених ријечи испуњавао побожним трепетом. Полако шапћући читао је страницу по страницу: “Очистимо чувства и угледајмо … Христа како се блиста. Нека сав свијет прославља, јер Христос уста… Весеље вјечно”.

– Вјечно! – застаде отац Петар, па настави:

“… Из гроба нам засија Предивно Сунце Правде… О, другарице! При|ите да мирисима помажемо живоносно тијело… Погледај наоколо, Сионе, и види: Ево, до|оше теби као богосвијетла свјетила, од запада и сјевера и мора и истока, чеда твоја, у теби благосиљајући Христа у вјекове”!

– У вјекове … У вјекове … – понављао је отац Петар.

Заиграло му је пред очима. И ријечи свештених пјесама које одишу радошћу, и странице Триода укапане воском, и некакав нарочити мирис црквених кожних књига, који се ни са чим не може упоредити, све му је то било толико блиско, невјероватно блиско. Била је ту и његова душа и душе његовог оца, дједа, прадједа, душа црквењака Ивана Кузмича и свих његових предака, душе црквеног старјешине, стражара, овдје је било тако много изворне живе душе сваког руског човјека, цијелог руског народа.

– И узети све то и негдје закључати, узети Цвјетни Триод да не буде пред радосним, узбу|еним појцима, не капати воском по његовим листовима, не појати веселе, разигране напјеве сладосних пјесама из њега – па то је … немогуће? То је просто невјероватно! То значи узети душу оца Петра, Ивана Кузмича, свих људи, цијелог народа, и над том живом душом која се не спрема за умирање, извршити неки тежак и гнусан преступ … Не! То је немогуће. И нема сумње да ће баш сада, ове ноћи запојати пјесме које се налазе на старим, накапаним страницама Триода, да ће оживјети те странице и да ће се све наоколо испунити животом … То је несумњиво.

Али, чим се отац Петар осврнуо иза себе, видио прљавштину и пустош у храму и чуо хркање стражара у мрачном углу, бујица његових радосним мисли, у трену је усахла. Горко се осмјехнуо. Погледао је књигу, потом стражара и некако бојажљиво, стидљиво упитао:

– А, чујте … господине! Чујте … Да ли бих могао мало да појем? Тихо бих … А?

Стражар, који је дотле спавао, налактивши се, погледа унаоколо, и видјевши да се ништа нарочито није десило, промрмља:

– Добро… Изволите …

Журно, на прстима, отац Петар дође до ормара са одеждама и отвори је. Шарке на вратима зашкрипјеше неким непознатим, реским звуком. Узимао је час једну, час другу.

– Ево је … Пасхална, – рече и благословивши влажну, бијелу одежду поче да се облачи.

Журно и опрезно, некуда хитајући и нечега се плашећи, ушао је у олтар. Стао је испред Престола и несигурним, од узбу|ења дрхтавим гласом, свечано изговорио:

– Слава Светој … и Нераздјељивој Тројици … И сам је запјевао:

– Амин.

И наставио:

– Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи …

У пустом, запуштеном храму, глас оца Петра звучао је потмуло и чудно. И звук тог усамљеног гласа чинио је да пустош и запуштеност храма дјелују још болније и неподношљивије.

– И онима који су у гробовима …

Али, глас му опет утихну. Сав исцрпљен, клече пред Престолом, положи главу на њега, и силно и незадрживо зарида:

– Господе, Господе! – јецао је. Велики Боже! Зашто оваква казна? Зашто оваква мука? Ужас, ужас! Господе, узми ме из овог кошмара! Узми ме Себи, Господе! Узми Себи. Или пошаљи, Господе, људима вјеру. Пошаљи љубав. Утврди, Господе, њихову вјеру. Растопи лед у њиховим срцима. Васкрсни, Господе, у нашим душама. Сједини нас у име Твоје, Господе! Помози невјерју нашем. Или … узми … узми ме Себи… Не дај ми да гледам ову страшну бруку … Узми …

Све силније је јецао. Тресло му се цијело тијело. Осјећао је да је покров на Престолу мокар од његових суза. А њима као да није било краја.

– Господе! Узми, узми ме Себи…

– Баћушка, еј, баћушка, – разлеже се одједном над ухом оца Петра. Баћушка! Господе, нешто се успавао… Баћушка! Вријеме је за јутрење. У Новоселкама већ благовијесте. И код нас је све готово. Баћушка!

Пренувши се из сна, сав црвен и ознојен и узнемирен, отац Петар скочи из постеље. Као громом пого|ен, неколико секунди је без ријечи стајао испред црквеног стражара Прохорича. Потом се нагло прекрсти, једном, па још једном. Погледа уоколо, пажљиво осмотри Прохорича и наједном се весело, радосно засмија.

О, то је, значи, сан – узвикну. Слава Теби, Господе! Слава Теби, Господе!

Окренуо се иконама и поново прекрстио.

– А ружан сте сан уснили, баћушка? – питао је у недоумици Прохорич.

– Не питај! Тако ружан сан… одговорио је отац Петар и отрчао да се умије.

– Значи сан, сан, непрестано је понављао. Слава Богу. Али, како је страшно било. Какав ужас! Господе, благодарим Ти! То је био сан… Да, наравно. Па, како би друкчије и могло бити? Зар је могуће да се то деси у стварности? Апсолутно не. Просто је бесмислено. И савршено немогуће. Не може бити никада. Да, да. Не може бити.

Отац Петар је погледао према порти. Храм је био сав у сјају и попут неке колосалне свијеће уздизао се ка небу. Около је врвио и брујао народ. Спремали су се да запале бурад са смолом.

– Наравно, наравно, – говорио је ужурбано отац Петар, – ништа такво не може бити. Не може бити. Такав празник. Немогуће…

Обукао се и изашао на улицу. Дочекао га је топли и благи прољећни повјетарац. Осјећао се мирис гњиле земље и расцвјеталих пупољака. Меки и њежни ваздух доносио је, час тише, час снажније у финим таласима, звуке торжественог и чистог славља из сусједних села.

– Како је лијепо! – оте се оцу Петру. Шта се може упоредити са овом ноћи?

Ушавши у храм, отац Петар је видио упаљене монограме, блистави олтар препун упаљених свијећа и цвијећа. Икона Васкрсења сва је била у бијелом и розом цвијећу, па се чинило да Христос ходи по њему у врту Јосифа Ариматејског, да би Магдалини и другима рекао:

-Радујте се.

Отац Петар је започео службу са неким посебним трепетом, са неким необичним треперењем у грудима. Пред њим је било све оно што је тако беспомоћно искао у кошмарном сну. Бескрајна радост осјећала се у сваком звуку његовог гласа, видјела се у сваком његовом покрету. Као одговарајући акорд на његову радост, из дубине срца вјерних ширило се весеље.

Када је након појања испред затворених врата, отац Петар ушао у окићени, блистави храм, и снажним гласом, свечано изговорио: “Христос воскресе”, религиозно узбу|ење народа достигло је врхунац.

– Ваистину, ваистину воскресе! – брујао је и громогласно одговарао народ. Ваистину! И у том “ ваистину” било је нешто стихијско, огледало се нешто непобједиво, као свака стихија, нешто вјечно, неподложно умирању. И у том         “ ваистину” изливало се све најбоље из сваког човјека, све истински људско и више него људско. Као да се духовно, Божанско начело у човјеку обукло у тијело и кости, примило конкретне облике и постало очигледно, опипљиво, реално…

– Ваистину!

– Христос воскресе! – опет и опет објављивао је отац Петар уз пратњу ликујућег појања.

Као одговор поново се чуло стихијско брујање, које је заглушивало и глас оца Петра и појање хора:

– Ваистину, ваистину!

А отац Петар је у том брујању чуо своје сопствено:

– Не може бити… Не може бити…

И служио је са таквим снажним осјећањем, са таквом љубављу према васкрслом Христу и са таквим огњем свештеног одушевљења, као, чинило му се, никад раније.

– Како је лијепо, баћушка, како је добро, – прошаптао је стражар Прохорич, на крају јутрења дајући оцу Петру трисвјећњак. Као у рају… И сунце се радује…

А у очима му сузе.

Заплака и отац Петар. Али нису то биле сузе туге и очајања, којима је он недавно, како је изгледало, плакао пред тим истим Престолом, већ сузе дјечије радости и чистог усхићења.

Превод: сестринство манастира Рустово

Оставите Коментар