Манастир

Манастир је дом Божији. То значи да је Бог господар тог дома. А пошто је Бог на небесима, манастир је слика небеса.Улазећи дакле у манастир, повјеравамо себе Богу, као они који су се уписали у књигу грађана неба и живе на небу. Манастир је икона храма небеснога, у којем се духовно клања Богу и под чијим су жртвеником “душе закланих”. Манастир је кивот, најсветије што су Јудеји у древна времена имали и са собом носили.Кивот је сведочанство, сведочење присуства, славе и силе Божије. И ми у манастиру тражимо и открива нам се управо оно што су Јудеји кроз живот тражили и откривало им се. Ако не тражимо ако не видимо ако нам се не открива, то значи да је за нас манастир само једно уточиште.Рекао бих да је манастир  и нешто више од кивота, јер је Господ рекао “више од тога” : “веће и више од ових ствари виддеће очи ваше”. Ако не управљамо свој поглед ка “вишем”, онда се само присећамо предобраза из Старог Завета.Међутим треба да иамо то “више”, што је Господ дошао да нам открије.  У манастиру дакле имамо сведочанство присуства Божијег…

Манастир је дакле место познања Бога. Немогуће је да онај који постоји и влада остане  скривен. И ја сам позван да Га упознам. Штета је да сам без очију и ушију, штета је да сам безосјећајан пошто се налазим на најживљем, најистинитијем и најсветлијем  месту на којем бих могао да видим и упознам Бога. Будући да је Бог међу нама, будући да Бог тако дела или тако можемо да га подсткнемо да дела, схватате да је манастир једно унутрашње гледање Бога, јер Бог, пославши Духа “у језицима огњеним” чини не само да се Дух огласи, него да је пре свега видљив кроз језике огњене. Манастир, као унутрашње гледање Бога, јесте нешто веома лично.Сходно томе, манастир је једно непосредно, тајанствено и истинско искуство Бога.  Манастир је смелост пред Богом, познање Бога, непрекидно причешћивање Њиме, непрестано усвајање својстава Његових и зближавање са Њиме, што је задатак душе наше и живота нашег.

старац Емилијан