ЧУДА СВЕТОГ САВЕ ТОРОЖЕВСКОГ

“Спас” Андреја Рубљова

“Хајмо, братијо, три дана да постимо, ништа у уста да не ставимо, више од   гутљаја воде да не попијемо и с Божијом помоћу, житије Бога да насликамо “! Руководилац иконописаца био је строг, прекрасан сјединама, као Бог Отац у куполи храма.

Књаз Јуриј Звенигородски позвао је мајсторе из Тројице – Сергијеве обитељи да ураде исти живопис као у дворском храму Успења Пресвете Богородице на Городки. Олтар је требало да ослика монах Андреј Рубљов. Послије сликања иконе Пресвете Тројице, сматрали су га богонадахнутим. И свакога је чудила његова једноставност. Инок Андреј није себи налагао најстрожи пост, нити је по цијелу ноћ стајао на молитви да би заслужио милост Господњу.

Смјестили су га у манастиру светог Саве Сторожевског. С братијом на службу, с братијом у трпезарију. Ни пустињаштва, ни специјалне удубљености. На велико чудо иконописаца, монах Андреј је тумарао по Звенигороду, по његовим трговима и пристаништима. Са дјецом посматрао дресираног медвједа. А изјутра би се, не жалећи ноге,  успињао на звенигородске горе. Али у пештери светог Саве кратко се задржао. Цјеливао је иконе, кратко полежао затворених очију на земљаном поду, па похитао према баћушкином зденцу да пије свету воду.

Међутим, посао није трпио.

Већ следећег дана, послије Литургије стајао је инок Андреј пред даском припремљеном за рад. Гледао је њену бјелину као да чека да се икона Господња сама пројави, открије, покаже. Започињући сликање, иконописац са умијећем и даром, плаши се да дође до скривеног, до Лика Божијега, до Очију Свевидећега.

Андреј, који је осликао многе храмове, чак иконостас Благовјештенског храма Кремља, који је икону Свете Тројице дао Тројицкој обитељи, без молитве није се смио ни коснути четкицом даске, јер је то дрскост.

И одмах, замах руке, брз прецизан покрет, па још један такав. Обрве су основа, темељ очима. И нема никаквих премишљања. Само свјетлост у души и скривена, слатка чежња да види очи Господње.

Оно што се ствара за вјекове, није резултат невјероватно мучног, тешког рада. Само трен, и још један, и појавише се златасте очи Исуса Христа са великим црним зеницама. Очи Богочовјека.

Андреј се ужаснуо. Спас је гледао мимо њега, јер је имао пред очима и почетак свијета и Страшни Суд. Брзо је насликао беоњаче и капке. Свијетлим линијама нагласио је нос и видио да Господ и њега гледа. Андреј је гледао очи Господње са болом: – грешан сам, грешан! и са љубављу, јер њему је дато да наслика Творца, Логоса, Љубав.

Минутни посао, али је монах Андреј малаксао. Оставивши четкице, пошао је у шуму, у скит, у баћушкину пећиницу и плакао, плакао благодарни.

Икона Божја не може бити лијепа, или просто добра.

“Спас” Андреја Рубљова је чудо. Овај Образ улива наду да и за тебе има мјеста у Божијем срцу, јер је Господ за тебе пострадао.

Превод: сестринство манастира Рустово