ЧУДЕСАН ПОВРАТАК ИКОНЕ

ЧУДЕСАН ПОВРАТАК ИКОНЕ

Женски манастир Хрисопиги – Живоносни источник, налази се у околини града Хања. У овом манастиру волио је да служи митрополит Кидонски Иринеј. Необични су обичаји и традиција у том манастиру. На примјер тамо све сестре на монашењу добијају имена која почињу са ријечју Тео – Бог: Теодора, Теофила, Теодула, Теоксенија, Теологија …

Сјећам се како су сестре водиле жену и мене у скит који је недалеко од манастира. Прво смо се попели на врх горе, па се спуштали са друге стране и нашли се у огромном честару са плодном, лијепом земљом и ријетким зеленим дрвећем. Та долина је изгледала као да је изолована од цијелог свијета. У њој је царовала задивљујуа, може се рећи, звонка тишина. Ми смо се тамо нашли негдје око заласка сунца и нисмо чули никакав звук, шуштање или шкрипу. Тресак згажене гране звучао је као прасак. Људски глас би изгледао као светогрђе. Дошли смо до црквице приљубљене уз стијену и замрли у тој благодатној тишини.

Вријеме је стало. Та лијепа земља обасјана чудесном свјетлошћу и посебан осјећај Божијег присуства у торжественом, радосном, молитвеном тиховању. Сестре су нам причале да у скиту дежурају по чредама и да је свакој од њих посебна част и радост да буде на том мјесту и моли се.

Вратили смо се у манастир, гдје су нам показали светиње које се код њих налазе. Особиту нам је привукла пажњу  велика, древна храмовна икона Успења Пресвете Богородице. Сестре су примјетиле да смо се подуго задржали код ње, па су нам испричале занимљив догађај.

Оне много воле и поштују ову икону. Но, десило се прије неког времена да она за вријеме богослужења буде украдена из храма. Митрополит Иринеј им је казао да таква светиња не може пропасти и заповједио је сестрама да се усрдно моле.

Годину дана касније са манастиром се повезао један Холанђанин, који се представио као колекционар. Рекао им је да је недавно купио икону Успења Пресвете Богородице. Но одмах је осјетио унутарње неспокојство, које га није напуштало, него се стално појачавало. Помислио је да је икона највјероватније украдена. Почео је да је тражи по каталозима и доста је брзо нашао. И, ево, он сад зове да би се увјерио да је таква икона заиста припадала манастиру. Сестре су му рекле да јесте.

Колекционар је саопштио да не жели да има код себе ишта украдено. Спреман је да без одлагања икону врати у манастир, само да му се да онолико новца, колико је он платио. У питању је била велика сума. Сестре нису имале толико. А осим тога, зашто би и плаћале икону која им је украдена и која им по праву припада. По благослову владике, игуманија је то све објаснила Холанђанину. И по цијелој епархији узносли су усрдне молитве да се икона врати.

Након извјесног времена опет се јавио Холанђанин – колекционар. „Знате, не могу више држати ту икону код себе. Она плаче. Дођите и узмите је, не тражим никакву накнаду. Кажите само ко ће доћи по њу и ја ћу купити карту том човјеку “.

Владика Иринеј је отпутовао у Холандију. Колекционар је био потресен. Купио је двије карте рекавши : „Нека икона у авиону буде на посебном сједишту, као прави путник, а не у одјелу за пртљаг“.

Међутим, представници авиокомпаније имали су другачије мишљење. Саопштили су да за крупни товар, како су назвали икону, није одређено да буде у салону и да се она, хтјели – не хтјели, мора предати у теретни одјел. Са болом срцу владика се потчинио томе, али тада се десило ново чудо.

Испоставило се да је на том обичном редовном лету одјел за терет био толико претрпан, да икона није могла да стане, па су је вратили владици. Тако је она, како је желио и њен привремени чувар, у току лета била у путничком салону, на свом мјесту.

Са аеродрома града Хања кренула је литија, када се изнова обретена светиња вратила у манастир. Од тада она није напуштала манастир Живоносни Источник. А митрополит Иринеј је 2007 године изабран за епископа Хераклионског и цијелог Кипра.

„Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијетњак, те свијетли свима који су у кући. Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт. 5,15-16) .

Александар Дворински

Афонские раскази

Превод: сестринство манастира Рустово