metanier-680x680

12.12.2017.

Једноставност, добра правила и навике у односу са ближњима

Будите , дакле мудри као змије и безазлени као голубови“ (Мт.10,6)

Ако увијек и у свему будемо кривили себе, свуда ћемо наћи мир“. Преподобни Пимен Велики

Простота нема ништа заједничко са глупошћу, или ограниченошћу. Хришћани треба да буду или једноставни мудраци, или мудри једноставци. Једноставност је природност, неизвјештаченост, искреност, одсуство лицемјерја у односу према ближњима. „Ја се вјежбам да стекнем једноставност срца од кога зависи спасење“ – говорио је свети Григорије Богослов. Једноставан човјек увијек је пријатан, „лак“ за људе који га окружују. Лако га је разумјети. Он не говори запетљано.Говори једноставно и истинито. Његов сабесједник не треба да се умно напреже да би погодио шта се то недоречено скрива иза његових ријечи. Међутим, како се обично дешава људима у свијету, и нехотично се стално оптерећујемо да бисмо подсвјесно погодили шта је неком човјеку  на уму и срцу када смо ми у питању  и да допунимо његове неисказане ријечи и показана осјећања.

Старац Партеније Кијевски говори:

„У једноставним срцима почива Дух Свети. Унутарња једноставност треба да се излива и на све спољашње. Треба да будемо прости у свему: и у ријечима и у спољашњем изгледу.  Не приказуј се побожним, не гледај наниже, не говори притворно тихим  гласом, јер ако ти и са добром намјером смишљаш како ћеш споља изгледати, благодат ће одступити од тебе.“ Простота је неодузимљиво богатство дјечијег карактера. Госпо је и казао : „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско “ (Мт 18,3) и „Будите, дакле, мудри као змије “ (Мт, 10,16)

Зато је једноставност основна карактерна црта хришћанина. Она се пројављује у односима према ближњима  и указује да са хришћанином пребива Дух Свети.

О значају једноставности, искрености и простодушности овако пише духовник  (покојни митрополит) отац Јован Сничев: “Од свег срца се труди да људима све говориш и чиниш искрено и никако немој бити двоједушан према њима. Кад будеш простосрдачан и повјерљив према људима, тада ће ти Господ подати да имаш отворену душу и искрену вјеру и у односу према Богу“.

Господу није угодно да у молитви прима човјека који није чистог срца у односу према људима. Таквоме даје да осјети да због своје неискрености према људима не може бити ни искрен ни према Богу без душевног злострадања. Простота срца је повезана са неосуђивањем ближњега, а те двије врлине сједињене са смирењем воде спасењу.  Овако је свети Серафим Саровски говорио о монаху Павлу, који је живио поред његове келије: „Због простоте свога срца, брат Павле ће без труда ући у Царство Божије, јер он никада никога не осуђује и не завиди никоме. Зна само своје гријехе и своју ништавност“.

При одсуству једноставности често се појављује подозрење, неповјерење, за које нема озбиљног разлога. Оно је утолико грјеховније јер у њему лаж сједињује са злонамјерношћу а то је гријех против љубави.

У својој уобразиљи ми правимо разне претпоставке. Својим ближњима приписујемо зла осјећања и намјере и зато их оцрњујемо у својој души. А заправо је код нас душа тада црна од непријатељства према ближњем. Као и осуђивање, тако је и подозрење гријех и порок.

Свети Филарет, митрополит  Московски, много  пута  је поводом сумњичавости  и неповјерења упозоравао своју духовну дјецу. Писао им је:“Бољи је сувишак повјерења него сувишак подозрења. Јер ако сам према некоме сувише повјерљив – то је моја грешка, али сувишно подозрење је увреда ближњега. Трудите се да његове намјере и срце посматрате са добре а не са лоше стране. Тада ћете бити безбједни од погрешног понашања које вам штети, а ближњему ће лакше бити да постане бољи “.

У нашим односима према  ближњима  често се појављује опасност неспоразума, свађи, или прекора. За такве случајеве ава Доротеј има једно златно правило: у свему само себе сматрати кривим и зато не осуђивати другога, не противурјечити, не спорити се, и чак не оправдавати се пред ближњима. Да би се то постигло, треба пажљиво да проаналазирамо свој претходни однос према ближњему. Схватићемо да је узрок неспоразума у нама.То је: или одсуство љубави или непажљивост према ближњему, нетактичност, љутит тон разговора, необраћање пажње на интересовање ближњега, непотребно уплитање у његове послове, наметање своје воље или својих погледа, необраћање пажње на наклоности, укус, навике и стање духа ближњега. Зато је код таквих неспоразума потребно да се сами смиримо, дса признамо своју кривицу и искрено молимо ближњега да нам опрости.

Старац Амвросије Оптински је писао:“Самооправдање само изгледа олакшавајуће, а у ствари у душу уноси мрак и сумњу“. А преподобни Пимен је говорио :“Ако увијек и у свему будемо кривили себе, свуда ћемо наћи мир“.

Треба да се сјетимо и примјера светог Тихона. Због изговорених ријечи  истине, ударили су га по образу. Тада је светитељ пао на кољена пред својим увредиоцем и молио да опрости што га је довео до таквог гријеха.

Тако и ми можемо кротко у самом зачетку угасити огањ свађе или неспоразума и сачувати присуство Духа Светога и у себи, а можда и у ближњима.

Прича из живота древних египатских монаха показује нам колики је значај овог правила – увијек само себе сматрати кривим.

Један монах је био љут на другога. Када је други сазнао о томе, пошао је да се помири са њим, али брат му није отворио врата. Тада је овај монах пошао да тражи савјет  од једног старца. Старац му је одговорио: „Погледни да није узрок у твоме срцу? Сматраш ли да си ти прав? Да немаш намјеру да увриједиш брата, а себе оправдаваш? Зато се Бог није коснуо његовог срца и он ти није отворио врата. Али знај ово што ти кажем је истина. Све и да је он био крив пред тобом, положи у срце своје мисао да си ти крив пред њим. И оправдај свога брата. Тада ће Бог у његово срце ставити жељу да се помири с тобом“. Монах је поступио како га је старац научио и када је поново покуцао на врата свога сабрата, он му је одмах отворио и загрлио га од све душе. И у њих се уселио мир.

У свакодневним пословима код себе треба изградити навику да у свему дамо предност ближњему, На примјер, ако смо заузети неким послом  и ближњи нас замоли да му помогнемо у нечему, одмах  треба прекинути оно чиме се бавимо и испунити молбу ближњега да бисмо га успокојили.

Добра навика је да у свему, у чему нам је то могуће, опслужујемо сами себе.  У том случају  отпадају наши захтјеви и полагање права на услуге ближњих. И нећемо им бити на терету.

Такав је примјер светог Агатона Египатског, који је увијек био спреман да се потруди и олакша другима.  Тако, када је потребно превести се преко ријеке, он је први узимао  весло. Када је неки брат долазио код њега, одмах је постављао сто. А ако би се неки гост похвално изразио о било ком предмету који се налази у његовој келији, свети Агатон му је доносио тај предмет присиљавајући га да прими тај дар. И увијек је чезнуо да другима да оно што има, кад год је мислио да други то желе или да им је потребно.

Тако заиста ближње не треба оптерећивати молбама без нарочите потребе. Боље је потрпјети оскудицу у нечему, него их ометати и бити им на терету. Свети подвижници су о томе размишљали овако. Ако ми је потребно ситнијих ствари у општежићу: хране, одјеће и томе слично, Господ ће сам расположити срце ближњега да ми без моје молбе уступи неопходно.

Један старац је дао овакав примјер трпљења у односу према ближњему. Послушник му је грешком у храну умјесто меда сипао покварено, прегорело уље. Старац је ту храну појео, не казавши ни ријечи. „Шта си ми учинио оче“  – узвикнуо је ожалошћени послушник када је примјетио своју грешку. „Вјеруј ми, чедо, – кротко је одговорио старац – да је Богу било угодно, ти не би погријешио и сипао би мед а не покварено уље“. Старац, дакле, у понашању ближњега према њему није видио вољу ближњега нити његову лијеност нити немар него промисао Божији који испитује старчеву вјеру, смирење и трпљење.

Ипак, безазленост у опхођењу према људима не искључује неопходност опрезности. Господ од нас и захтијева да заједно са безазленошћу имамо и мудрост змије (Мт. 10,16). „А сам Исус не повјераваше себе“, људима „јер их он знађаше све“ (Јн.2,24). Ми живимо у свијету, за који јеванђелист Јован говори: „Свијет сав у злу лежи“ (Јн. 5,19).

Како често у својој близини примјећујемо лаж и обману. Зато и повјерење према врлинским, искреним и простосрдачним људима не искључује велику обазривост  у понашању према људима преданим свијету и злу.

Николај Пестов

Превод: сестринство манастира Рустово