IMG_0159

09.06.2017.

Како смо ми одлазили у манастир

Све у свему, почетком осамдесетих година, ми у манастир нисмо долазили, него смо бјежали. Мислим да су нас сматрали мало удаареним. А неки и мало више. Ко све није долазио за нама: несрећни родитељи, неутјешне невјесте, наши огорчени професори са факултета. Међу нама је био  један човјек, који је већ био пошао у пензију и који је би остао у свијету док му и најмлађе дијете није постало пунољетно. Кад је добјежао у манастир, за њим су дошли синови и кћери и викали на сав глас да татицу одмах враћају кући. Скривали смо га иза огромних корпи у старој шупи за каруце. Дјеца су била сигурна да је њихов отац, заслужени рудар, сишао са ума. А он је и дању и ноћу већ пуних тридесет година чекао када ће коначно почети да се подвизава у манастиру. Ми смо га савршено разумјели, јер и сами смо одлазили из свијета који нам је постао бесмислен, да бисмо пронашли Бога, Који нам се изненада открио.

Некада су дерани бјежали на бродове, склањали се код бродских момака и упућивали на далеку пловидбу. Ово је било налик на то, само што је Божији позив, Божији зов, био неупоредиво јачи. Њему је било немогуће одољети. Боље речено, ми смо непогрешиво осјећали да ћемо изгубити себе, ако се не одазовемо на њега. И када би нам дали читав свијет са његовим радостима и успјесима, он нам не би био мио, ни потребан.

На почетку свима је било страшно жао родитеља, који ништа не схватају и потпуно су сметени због наше одлучности. Наравно, било нам је жао и другова и другарица и вољених професора са института, који су, не жалећи вријеме и снагу, долазили у манастир „да нас спасавају“ . Нама их је било истински жао, да смо били спремни и живот да дамо за њих. Али, не и манастир.

Наши ближњи су то сматрали бесмисленим и необјашњивим.

Сјећам се кад је стигао Сава Швецов, ја сам већ неколико мјесеци био у манастиру. Била је недјеља, једини слободни дан у седмици. Недељна служба била је чудесно лијепа. Након ручка, ми, млади послушници, лежали смо, блажено испружени на креветима у нашој великој и сунчаној послушничкој келији.

Наједном се широм отворише врата и на прагу се појави један високи младић. Био је наш вршњак, двадест двогодишњак. Био је одјевен у џинс и скупу јакну.

  • А баш ми се овдје свиђа! По свој прилици ћу овдје и остати! – изјавио је, ни непоздравивши се са нама.

„Видјећемо хоћеш ли остати, или не, кад те сјутра пошаљу у шталу, или да чистиш канализацију“ , помислио сам зјевајући. Вјероватно су слично мислили и други који су посматрали овај примјерак из престонице, који је улетио удревни манастир.

Испоставило се да је Саша син крупног трговинског представника. Његови родитељи и он живјели су у Пекингу, Лондону и Њујорку и сасвим недавно вратио се у Русију да студира. За Бога је сазнао прије шест мјесеци. Није знао много, али очито је спознао оно најважније, јер од момента од када је сазнао за Бога, непрекидно је, све док није дошао у манастир, осјећао мучну бесмисленост и немир због свега наоколо. Схвативши да је једном пронашао оно за чим је чезнуо, није хтио да обавјештава родитеље о новом мјесту пребивања.  Кад смо га прекорели због окрутности, рекао нам је да га родитељи уопште не разумију, а тата ће га и онако брзо пронаћи.Тако је и било.

Сашин тата је стигао у манастир у црној „Волги“  и направио јавни скандал. Кога није све укључио: милицију, КГБ, довео школске другове, другарице са института, користећи се свим уобичајним средствима, само да би Сашу извео из манастира. И трајало је то доста дуго. Коначно је са ужасом схватио да је све што чини узалуд и да Саша неће никуда да оде.

Манастирски благајник отац Натанаило, љубазно се обратио госту из Москве, желећи да га утјеши:

„Па ето, дајте свог синчића на жртву Богу. Кад буде јеромонах, ви ћете бити поносни на њега“ …

Сјећам се како је заурлао, да се орило у цијелом манастиру:

„Никада“ !!!

Да је знао да је отац Натанаило прозорљив, не би се тако нервирао. И уистину, Саша је сада јеромонах. Од свих нас који смо се оног дана кад је дошао у Псковско-Печерски манастир налазили у сунчаној послушничкој келији, он је једини остао у свом манастиру. А Александар Михаилович, Сашин тата, десет година касније почео је да ради са мном у Москви. Био је управник књижног магацина прво у Донском, а потом и у Сретенском манастиру. На тој црквеној дужности он је и отишао Господу, поставши најискренији молитвеник и боготражитељ.

Архимандрит Тихон (Шевкунов)