IMG_5509

27.07.2017.

“На Соловкама сам схватио да је сваки човјек – човјек”

“На Соловкама сам схватио да је сваки човјек – човјек”

Двадесет другог августа прославља се Сабор соловецких светитеља. Иронијом судбине, мјесто подвижништва великих руских светитеља – Соловецка острва у Бијелом мору – за вријеме бољшевичке репресије постало је мјесто мучеништва. Милиони невино осуђених људи били су насилно смјештени у нечовјечне услове, из којих је водио само један пут – у смрт. Но, ма како жестоки били њихови мучитељи, попут свјетлости неугасивог кандила, уздизала се молитва светих од земље ка небу. И унутрашње, духовне слободе у годинама најљуће репресије било је више на Соловкама, него “на слободи” у СССР.

Из сјећања писца Бориса Ширајева

Свето острво
“…Соловецко острво – дивно острво молитвеног созерцања, гдје се спаја, слива, дух времени, човјечији, са духом вјечним, Господњим. Тамна ивица петстогодишњих јела скоро да се ослања на модро, плаво, студено море. Између њих је само једва примјетна танушна бијела трачица. Тишина, мир. На Поноћном мору ријетке су буре. Тишина царује и у дубини зелених непроходних шума, гдје се само строге јеле сашаптавају са трепетно – њежним невјестицама, брезицама, каквих нигдје осим на Соловкама нема. Свиленаста маховина и густа папрат увијају своје дубоко зимско коријење. А печурке! Каквих све тамо има!” Овако су острво и његова природа остали у сјећању писца Бориса Ширајева, једног од малобројних, чудом преживјелих затвореника соловецког логора посебне намјене.
Земља, овјенчана предањем … Када је у петнаестом вијеку монах Кирило – Белојезерског манастира, Саватије, постао отшелник, са својим саподвижником монахом Германом упутио се у пусту, ненасељену соловецку земљу. Недалеко од Секирне горе су подигли Крст и настанили се. После њих на то свето мјесто стигао је свети подвижник, монах Зосима, и за њим читав низ отшелника у потрази за молитвеном усамљеношћу и служењем Богу.
Није било лако живјети на том мјесту: зимски мразеви прелазили су минус четрдесет степени, а љети комарци. Братија се спасавала трудом. Камен по камен, кроз вјекове су подизани зидови свете обитељи и соловецких храмова. Преморене, жуљевите руке монаха извлачиле су мреже, уређивале леје за повртњак, тесале брвна. И трудећи се у зноју лица свога, монаси никада нису престајали да се моле за Русију. Предање каже да је једном свети Зосима, помоливши се Богу, изагнао са острва вукове, јер света земља не треба да буде умрљана крвљу ни људи, ни животиња – створења Божијих…
Но, на крају вјекова невјероватно изопачена машта оних који су били на челу нове совјетске државе претворила је ову свету земљу у један од најстрашнијих логора смрти. Над древним храмом Преображења Господњег вила се црвена застава, зидове су чували наоружани стражари, а унутра је био устројен прави пакао. Од двадесестих година прошлог вијека до укључивања логора у систем совјетске “планске економске производње”, он је био мјесто робијашког труда и физичког истребљења.
“Они који владају”
… Почињала би прозивка. Начелник, тачније “владика” острва, друг Ноктев и његов помоћник Васков упоређивали су спискове… Прво име. Ево, из строја новопридошлих излази војник средњих година, спокојно, достојанствено, онако како што је раније са рефератом ишао у генерални штаб армије. И одједном, пред очима осуђеника, који стоје у реду, он пада. Нису чули пуцањ и тек кад је Васков зовнуо стражара да одвуче тијело убијенога, схватили су шта се десило. А затим исто тако, испред цијеви убице, за длаку од смрти, сви излазе на прозивку. И тако сваки пут, један, или два човјека стријељана на мјесту прозивке, просто да би се у људима сломило и само сјећање да су још недавно “били људи”.
Осуђеници сада знају: од изопачене мамурне маште властодржаца зависи сваки њихов корак и сами живот. За преступе, на примјер неиспуњавање “норме рада” – одсјећи и истесати десет дрва на дан, могу их послати да, лишени горње одјеће цијелу ноћ усред љуте зиме проведу у некадашњем дрвеном голубарнику… А отуда ујутро извлаче замрзли леш… А љети би их без одјеће, свезане, остављали у шуми да их изједу комарци. За неколико дана комарци и разна гамад буквално би појели човјека.
… Промрзли, гладни, изнемогли од жеђи, људи су се враћали у земљу свог последњег прибјежишта.
Број робијаша првих година постојања логора кретао се од 15 до 25 хиљада. За једну зиму од скорбута, туберкулозе и исцрпљености умирало је седам до осам хиљада људи. Године 1926 – 27. када је харала епидемија пјегавог тифуса, умрло је више од пола заробљеника. Са отпочињањем сезоне пловидбе крајем маја почели би да пристижу нови робијаши и већ у новембру премашивана је норма из претходне године. Такав је био живот људи, од којих се највећи број без кривице нашао у заробљеништву. Живот сакривен од “новог покољења совјетских грађана”.

“Да останемо људи”

Али, дух човјечији је снажнији. Људи, који су били на длаку од смрти, налазили су у себи вољу за живот, чувајући душу, ум, срце и свим силама супротстављајући се моралном угњетавању и психолошкој тортури, често тежим од физичке присиле.
По свједочењу Бориса [ирајева, први су се “пренули” глумци. Они су се трудили да се на свој начин прилагоде нечовјечним условима живота и одмах су организовали професионални театар “Хлам”. Једине могућности да изразе однос према ономе што се дешава биле су скривена иронија и понекад јавна сатира. Представе су гледали: и управа логора и војници – стражари (могуће, њихове сјутрашње убице) и заробљеници. За многе људе то је био једини начин да макар на неколико сати, налазећи се у условима релативне слободе, осјете да су и они људи.
И научници су слиједили примјер глумаца. Међу њима били су и највећи стручњаци, цијела Академија. Сакупљали су се у строгој тајности и сачињавали изузетно вриједне реферате. По правилу су бирали интердисциплинарне теме, које су свима интересантне, или теме које су везане са решењем фундаменталних, или методолошких проблема науке.
Учесници тих семинара, који су чудом преживјели, касније су се хвалили да им је “логорско образовање” дало чак и више него универзитетско.
Слично се дешавало и када је у питању читање. У библиотеци су се налазиле књиге давно уклоњене са “континента” као “штетне” и “контрареволуционарне”. Оне су овдје и отписане за оне који су осуђени на смрт.
У логору се могла читати и анализирати литература, коју је било немогуће видјети о њој разговарати “у слободи”.
То је било вријеме исповједничког подвига и за свештенство и за вјернике. Монаси и мирски свештеници трудили су се да буду заједно и повремено су тајно служили службе. Неки од њих су, ризикујући свој живот, исповиједали и причешћивали људе. Хљеба је било јако мало и давали су га они који су били спремни да се одрекну свог дијела, да би се сачувао за свету Литургију. У вријеме, кад су слани на рад у шуму успијевали да сакупе и брзо сакрију у xепове дивље јагоде. Сок од њих употребљавали су умјесто вина на светој Литургији. У случају да их “ухвате на дјелу”, и свештеника и причасника могла је очекивати “Секирка”, Секирна гора – мјесто на коме је било ужасно тешко издржавати казну.
А у шуми, у скривеној келији, недалеко од логора, један непознати монах отшелник непрестано се молио за све који страдају у заточеништву и за Русију. Случајно је мјесто на коме се подвизавао нашао Борис [ирајев. Пред неугасивим кандилом, окружен старим иконама, старац је клечећи испуњавао молитвено правило, као последњи војник некада великог свештеног братства соловецких подвижника. И та је келија за Бориса [ирајева постала занавијек символ Соловецких острва и побједе молитве и живота над смрћу.